DNK lutkarstva

Dvi­je gra­ne, dva su­var­ka — kraći i dul­ji, ukršte­ni u križ i zabi­je­ni u zeml­ju, sa sta­rim šeši­rom i cr­nom ma­ra­mom, po­dera­nom košul­jom i zarđa­lom kon­zer­vom — odu­vi­jek su bi­le zna­ko­vi ukočen­ja, smi­ješ­ne, raz­drte usprav­ne mu­mi­je. Strah od ukočen­ja, ko­ji je če­sto jed­nak mak­si­mal­nom us­hićen­ju ži­vo­tom, od dav­ni­na je si­lio čo­vje­ka da ih po­kre­ne. I to, na na­j­bol­ji i na­jl­jepši mo­gući način. Ne sa­mo da ih sa stra­ho­poči­tan­jem po­mak­ne da za­ga­ze u pro­stor, već da ih po­tak­ne da svo­ju "grdo­bu" očis­te po­kre­tom, da se od­miču i pri­miču u rit­mu, da zaplešu.