Ako se po­gle­da re­per­toar deči­jih i lut­kars­kih po­zo­rišta pos­led­njih go­di­na, može se uoči­ti sman­jen broj či­sto lut­kars­kih pred­sta­va, a njiho­vo me­sto ve­li­ki de­lom zau­zi­ma­ju pred­sta­ve u ko­ji­ma se po­javl­ju­ju glum­ci uži­vo. Po­sto­je po­zo­rišta ko­ja us­pe­va­ju da, jed­nim de­lom, u svom re­per­toa­ru saču­va­ju i pred­sta­ve

sa lut­ka­ma (u Nišu, Ze­mu­nu, Sub­o­ti­ci i Zren­ja­ni­nu), no to je sa­mo ma­li broj po­zo­rišta to­ga ti­pa ko­ja su eg­zistirala na ovim našim pro­sto­ri­ma. Pa­ralel­no sa gašen­jem in­te­re­so­van­ja za lut­kars­ka po­zo­rišta sa či­sto lut­kars­kim pred­sta­va­ma, po­javl­ju­ju se man­je gru­pe lut­ka­ra iz tih sre­di­na ko­je sa­mo­stal­no for­mi­ra­ju svo­ja ma­la po­zo­rišta i na­do­knađu­ju ne­do­sta­tak ko­ji se ja­vio sman­jen­jem bro­ja pred­sta­va u lut­kars­kim po­zo­rišti­ma. Po­zi­tiv­no je još kod ovih ma­lih gru­pa što su veo­ma po­kretl­ji­ve te su u stan­ju da svo­je pred­sta­ve iz­vo­de u manjim pro­sto­ri­ma, kao i da zala­ze u ona me­sta u zeml­ji u ko­ja ve­li­ka lut­kars­ka po­zo­rišta ne­ma­ju „raču­na" da go­stu­ju. Izd­vo­jio bih, kao pri­mer, ne­ko­li­ko tak­vih gru­pa, ko­je svo­jim vi­so­kim um­et­ničkim kva­li­te­ti­ma i uzor­nom pro­fe­sio­nal­nošću mi­si­ju za de­cu is­pun­ja­va­ju u sva­kom po­gle­du. Na prvom me­stu je po­zo­rište „Fe­niks" Mi­me Jan­ko­vić, „Čarob­na Ku­ti­ja" iz Beogra­da kao i lut­kars­ko po­zo­rište „Pe­pi­no" iz Niša. Sva ova, a i dru­ga man­ja „po­zo­rištan­ca" do­bi­ja­ju ve­li­ki značaj u tre­nut­ku ka­da je u ve­li­kim po­zo­rišti­ma došlo do ovak­vog re­per­toars­kog zao­kre­ta. Mis­lim da mo­ra­mo mno­go oz­bil­j­ni­je da obra­ti­mo pažn­ju na po­ja­vu ovih ma­lih lut­kars­kih gru­pa, jer ove ma­le gru­pe možda pred­stavl­ja­ju ona po­zo­rišta ko­ja će preu­ze­ti ulo­gu in­sti­tu­cio­nal­nih po­zo­rišta, za ko­ja, ka­ko vi­di­mo, ima sve man­je nov­ca. Od­go­vor­ni za kul­tur­nu po­li­ti­ku u društ­vu mo­ra­li bi mno­go više da se po­zaba­ve ovom po­ja­vom i da im pruže svu vr­stu po­moći. Da je bu­dućno­st in­sti­tu­cio­nal­nih lut­kars­kih po­zo­rišta u ovim ma­lim gru­pa­ma, može nam pos­luži­ti i pri­mer u bu­gars­kom lut­karst­vu. Ta­mo je drža­va pre­sta­la da po­maže ve­li­ki broj do ta­da fi­n­an­si­ra­nih lut­kars­kih po­zo­rišta i došlo je do to­ga da su se lut­ka­ri tih po­zo­rišta razd­vo­ji­li u man­je gru­pe i sa­da ta­ko or­ga­ni­zo­va­ni veo­ma efi­kas­no na­stavl­ja­ju dal­ju afir­ma­ci­ju bu­gars­kog lut­karst­va. Sva­ka­ko, po­stavl­ja se pi­tan­je ko­ji su to raz­lo­zi ko­ji su do sve­ga ovo­ga do­ve­li. Mo­je je mišl­jen­je, a do nje­ga sam došao kroz ovih če­trde­set go­di­na bavl­jen­ja lut­karst­vom, da se od sa­mog počet­ka raz­vo­ja lut­karst­va kod nas (mis­lim pos­le­rat­nog), u našem društ­vu na lut­kars­ku um­et­no­st gle­da­lo kao na um­et­no­st drugog re­da, pa i na sve um­et­ni­ke u tim „ma­lim" po­zo­rišti­ma. Ta sli­ka se pre­no­si­la i na one društ­ve­ne fak­to­re ko­ji su bi­li od­luču­jući za ži­vot lut­karst­va kod nas. Ni­ka­da ni­su po­ka­zi­va­li da sh­vat­a­ju ve¬­li­ki značaj po­sto­jan­ja lut­kars­kih po­zo­rišta, či­ji je uti­caj na raz­voj de­ce bio ogro­man. Da su se lut­kars­ka po­zo­rišta nal­a­zila na mar­gi­ni in­te­re­so­van­ja društ­va na­vešću dva kru­ci­jal­na pri­me­ra. Je­dan je da u našoj zeml­ji ni je­dan grad osim Niša ni­je do­bio po­seb­no iz­građen pro­stor za pot­re­be lut­kars­kih po­zo­rišta. Ma­hom su to bi­le ad­ap­ta­ci­je po­sto­jećih građe­vina u ko­ji­ma je bi­lo veo­ma teš­ko st­vo­ri­ti pra¬­ve us­love i za one ko­ji ra­de u nji­ma, a ka­mo li za de­cu u gle­da­lištu. Ka­ko je to ne­ka­da iz­gle­da­lo? Na­vešću pri­mer Po­zo­rišta luta­ka iz Niša u ko­me su čla­no­vi po­zo­rišta, sa uprav­ni­kom Jor­da­nom Pau­no­vićem na če­lu, sopst­ve­nim ru­ka­ma ad­ap­ti­ra­li pro­sto­re bi­vše pe¬­ka­re, zi­da­li, po­stavl­ja­li ras­ve­tu pra­veći sa­mi čak i re­flek­to­re i os­ta­le uređa­je. A tak­vih pri­me­ra bi­lo je i u dru­gim sre­di­na­ma. Dru­gi pri­mer zapo­stavl­jan­ja lut­karst­va kod nas leži u čin­je­ni­ci da od­go­vor­ni u ovom društ­vu ni­ka­da ni­su sh­va­ti­li važno­st pot­re­be ško­lo­van­ja lut­kars­kih ka­dro­va, re­di­tel­ja, glu­ma­ca, li­kov­nih krea­tora i dru­gih. I dok su zeml­je oko nas sve to ima­le i zah­val­ju­jući to­me do sa­mog vr­ha evrops­kog lut­karst­va uz­di­zala svo­ja po­zo­rišta, mi smo se snal­a­zi­li ka­ko smo zna­li i ume­li. Je­dan vid tog snal­ažen­ja bio je us­po­stavl­jan­je kon­ta­ka­ta sa emin­ent­nim re­di­tel­ji­ma i lut­ka­ri­ma iz ze­mal­ja u našem okružen­ju. Do­la­zi­li su nam iz Če­ho­s­lo­vačke re­di­telj Jan Ma­lik, iz Vu­gar­s­ke Ata­nas Il­kov, re­di­telj kao i poz­na­ti sce­no­graf i krea­tor luta­ka iz Bu­gar­s­ke arh. Ivan Co­nev. Zah­val­ju­jući nji­ma, kao i mno¬­gim dru­gim lut­kars­kim um­et­ni­ci­ma iz ze­mal­ja u ko­ji­ma je lut­karst­vo zau­zi­ma­lo pra­vo me­sto u kul­tu­ra­ma tih nar­oda, us­pe­va­li smo da se ne­ret­ko prib­liži­mo ono­me što se deša­va­lo u lut­kars­kom sve­tu. Znača­jan do­pri­nos raz­vo­ju našeg lut­karst­va da­li su i oni zal­jublje­ni­ci u lut­kars­ku um­et­no­st ko­ji su us­pe­va­li da se do­mo­gnu vi­so­kih ško­la za lut­kart­vo u onim zeml­ja­ma u ko­ji­ma su tak­ve vi­so­ke ško­le po­sto­ja­le. Kas­ni­je, zah­val­ju­jući raz­vi­je­nom pri­ja­tel­jst­vu sa lut­ka­ri­ma iz dru­gih ze­mal­ja, je­dan broj glu­ma­ca i ani­ma­tora iz naših po­zo­rišta od­la­zio je u njiho­va po­zo­rišta gde su, u di­rekt­nim kon­tak¬ti­ma, sti­ca­li no­va, neo­phod­na saz­nan­ja iz lut­karst­va i to kas­ni­je pre­no­si­li u svo­je sre­di­ne.
Na sta­gnaci­ju u našoj lut­kars­koj um­et­no­s­ti uti­ca­li su i raz­lo­zi za­o­sta­jan­ja či­ta­vog društ­va. Ma­te­ri­jal­na si­tua­ci­ja u in­sti­tu­ci­ja­ma za kul­tu­ru, izo­lo­va­no­st zeml­je, če­sta smena lju­di ko­ji su ru­ko­vo­di­li po­zo­rišti­ma, sve je to, uglav­nom, zausta­vi­lo za­poče­ta po­zi­tiv­na kre­tan­ja u tim po­zo­rišti­ma i njiho­vo vraćan­je na poč­et­ne po­zi­ci­je. Naroči­to kob­ne pos­le­di­ce po lut­kars­ku um­et­no­st nas­ta­le su, što je pa­ra­dok­sal­no, do­las­kom ško­lo­va­nih glu­ma­ca sa po­zo­riš­nih aka­de­mi­ja ko­ji ni­su vi¬­de­li mo­gućno­st lič­ne glu­mačke afir­ma­ci­je u igri sa lut­ka­ma, i na sve nači­ne nas­to­ja­li su da lut­ke na sce­ni za­me­ne ži­vim glum­ci­ma. Tak­vu ten­den­ci­ju glu­ma­ca po­drža­le su i ne­ke upra­ve po­zo­rišta što je, uz os­ta­le raz­lo­ge, i do­ve­lo do sta­gnaci­je lut­karst­va kod nas. Ne sme­mo zabo­ra­vi­ti da pos­le­rat­ne ge­ne­ra­ci­je lut­kars­kih um­et­ni­ka ra­pid­no si­la­ze sa sce­ne i da njiho­vu lju­bav za de­cu i en­tu­zi­jaz­am ko­ji su im bi­li i na­j­veći mo­ti­vi u bor­bi za oču­van­je i un­a­pređen­je lut­karst­va kod nas, mo­ra­ju za­me­ni­ti mla­di ka­dro­vi ko­je val­ja adek­vat­no obra­zo­va­ti i ti­me lut­karst­vu da­ti pra­vo me­sto u društ­vu.

Bo­ris ČERŠ­KOV

Komentari

Dodaj Novi RSS

Dodaj komentar

Ime: Email:  bez obaveštenjasa obaveštenjem Websajt: Naslov:

Powered by !JoomlaComment 4.0 beta2