dramaturgija lutkarske režije Branislav KRAVLJANAC PDF Štampa El. pošta
Ocena korisnika: / 0
LošeNajbolje 
Autor teksta: Radoslav LAZIĆ   

• Od ka­da da­ti­ra­ju Vaši prvi doživl­ja­ji lut­kars­kog tea­tra i šta za Vas pred­stavl­ja fe­no­men lut­ke?
- Moj prvi sus­ret s lut­kom ko­ja ni­je igrač­ka, ko­ja „go­vo­ri" i „agi­ra", ve­zan je za mo­je de­t­in­jst­vo i za - cir­kus. Bio je to lutak Ći­ra, sličan današnjim ma­pe­ti­ma. Imao je svo­ju tač­ku o ok­vi­ru cir­kus­kog pro­grama, a ani­mi­rao ga je mađio­ničar Ko­sto­la­ni (kao ne­ka no­vi­ja ver­zi­ja našeg sta­rog Ili­je Boži­ca, „prvog srps­kog vešta­ka i mađio­niča­ra", tvor­ca ne­z­abo­rav­nog Ku­ku­to­do­re).

Ta­da je „ra­z­go­va­rao" sa svo­jim ani­ma­to­rom (ovaj je, u st­va­ri, go­vo­rio iz trbu­ha), ra­spravl­jao se sa pu­bli­kom i zadir­ki­vao je, a po­ne­kad i po ma­lo za­jedl­ji­vo ko­men­ta­ri­sao ne­ke oso­bi­ne svo­jih sa­go­vor­ni­ka. Sve je to iza­zi­va­lo ve­li­ki smeh i ve­li­ko oduševl­jen­je i ostavl­ja­lo izu­ze­tan uti­sak, po­seb­no na nas de­cu. U to vre­me, a to je bi­lo neg­de pred rat, imao sam pri­li­ke da za vre­me božič­nih praz­ni­ka srečem ve­de­te s njiho­vom oba­vez­nom šap­kom.
No prvi oz­bil­j­ni­ji sus­ret s lut­ka­ma imao sam mno­go kas­ni­je - tek kad sam došao u po­zo­rište „Boš­ko Bu­ha", u ko­me je, po­red drams­ke, eg­zistirala i lut­kars­ka scena s pa­noi­ma.
Ta­da (a to je bi­lo 1954. go­di­ne) to je bi­lo „ve­li­ko po­zo­rište u ma­lom", dru­gim re­ci­ma, po­zo­rište u ko­me je igra ži­vih glu­ma­ca za­men­jena igrom luta­ka, pa po­je­di­na tražen­ja i ek­s­pe­ri­men­ti, vrše­ni kas­ni­je na toj sce­ni, ot­kri­va­li su mi ne­ke no­ve oso­bi­ne mo­gućno­s­ti lut­ke, nje­ne spe­ci­fično­s­ti. Ia­ko sam do ta­da ra­dio is­ključi­vo na drams­koj sce­ni, počeo sam „pla­tons­ki", uglav­nom teo­ri­js­ki da se in­te­re­su­jem za lut­karst­vo, da bih se de­se­tak go­di­na kas­ni­je
(1967) de­fi­ni­tiv­no opre­de­lio za taj tea­tars­ki žanr i prešao u današn­je Ma­lo po­zo­rište „Duš­ko Ra­do­vić".
0 lut­ki kao fe­no­me­nu do­sta je več reče­no i u sve­tu i kod nas, ali, po­seb­no u nas, pre­težno na os­no­vu lič­nih im­pre­si­ja i poets­kih raz­mišl­jan­ja. Za­to nam ne­do­sta­je obim­ni­je istraži­van­je zas­no­va­no na nauč­nim me­to­da­ma.
Lut­ka je za me­ne veo­ma za­niml­ji­vo dvo­jst­vo s kak­vim se ne sreće­mo u osta­lim tea­tars­kim me­di­ji­ma. Ona je isto­vre­me­no i li­kov­ni ele­me­nat i „scens­ko biće", ko­je se po­dređu­je scens­kim za­ko­ni­ma, uno­seći u njih u is­ti mah I za­ko­ni­to­s­ti svo­ga li­kov­nog po­re­kla. Iz to­ga dvo­jst­va prois­te­kao je či­tav niz spe­ci­fično­s­ti, ko­ji lut­kars­ki žanr či­ne oso­be­nim u ok­vi­ru po­zo­riš­ne um­et­no­s­ti.
Ia­ko če­sto ima ob­ličje svo­ga st­va­rao­ca--čo­ve­ka, lut­ka ni­je nje­go­va ko­pi­ja („čo­vek u ma­lom") i pred­stavl­ja jed­nu od na­jsaže­ti­jih me­ta­fo­ra ljuds­kog is­ka­zi­van­ja, pa se njena suština ne može sves­ti sa­mo na rea­li­za­tora određe­nog sižea, na „pričao­ca" do­gađa­ja, na ilus­tra­tora ne­ke sušti­ne uvek nje sa­me. Lut­ka „opaža" ob­li­ke real­nog ži­vo­ta, ali ih ne pre­no­si, ne­go „za­men­ju­je" svo­jom vi­zi­jom i svo­jim ko­men­ta­rom. Njen cilj ni­je „da se tak­mički sa ži­vo­tom već da ga pre­va­zi­de". To joj nal­aže i nje­no ma­gi­js­ko po­re­klo. Ima­jući ver­o­vat­no ove, a i dru­ge, ele­men­te u vi­du, Me­jer­hol­jd je lut­ku sma­trao na­j­po­god­nijim glum­cem, dok je Kreg re­kao da u lut­ki ima nešto više od tra­ga ge­ni­ja.
• Sta Vas je opre­de­li­lo da se pro­fe­sio­nal­no pos­ve­ti­te st­va­ralašt­vu lut­kars­kog tea­tra u funk­ci­ji dra­ma­tur­ga i re­di­tel­ja?
- Sh­va­tio sam da je to po­seb­na vr­sta po­zo­rišta, ko­je po svo­joj sušti­ni ni­jen­ara­tiv­no, de­skrip­tiv­no ni imi­ta­tiv­no. Sh­va­tio sam da je u pi­tan­ju naroči­ta vr­sta tea­tra u ko­me je sva­ka nje­go­va kom­po­nen­ta deo igre, igra „sa­ma po se­bi" ko­joj os­nov­ni ton da­je dvo­jna pri­ro­da lut­ke. Sh­va­tio sam da je to „sažet" tea­tar, ko­ji ne ro­bu­je reči i li­te­ra­tu­ri, na­jzad, da je to po­zo­rište s veo­ma mo­der­nim scens­kim iz­ra­zom, vi­so­ko int­e­lek­tual­ni tea­tar od bu­dućno­s­ti, ko­ji pruža ši­ro­ke iz­raža­j­ne mo­gućno­s­ti. Ko­li­ko sam ja lično te mo­gućno­s­ti is­ko­ris­tio, narav­no osta­je ot­vor­e­no pi­tan­je.
• Zašto se pa­ralel­no ba­vi­te dra­ma­tur­gi­jom i reži­jom i dru­gim dis­ci­pli­na­ma ve­za­nim za po­zo­riš­nu um­et­no­st (pre­vo­di­lašt­vo, tea­tro­lo­gi­ja, kri­ti­ka)? Bi­li ste i glu­mac. Sta je ili ko je na­jviše uti­cao na Vas u for­mi­ran­ju Vaše lično­s­ti kao po­zo­rišnog st­va­rao­ca?
- U sa­vre­me­noj nau­ci, ko­ja se raz­vi­ja izu­z­et­no br­zim tem­pom, a ot­krića i saz­nan­ja ši­re vr­to­gla­vom br­zi­nom, nauč­ni­ci su pri­mo­ra­ni da suža­va­ju svo­ju oblast in­te­re­so­van­ja da bi što du­blje pro­dr­li u ma­te­ri­ju.
S um­et­nošću st­va­ri sto­je dru­gači­je, po­go­to­vo sa sin­te­tičkim um­et­no­sti­ma, kao što je po­zo­rište. Da­le­ko sam od to­ga da se zalažem za svaštarst­vo, ali mis­lim da bi čo­vek us­pešno eg­zistirao u teat­ru, mo­ra ga sve­stra­no poz­na­va­ti, mo­ra bi­ti do­bro upućen u sve ono što je ve­za­no za nje­ga. Isto ta­ko tre­ba da ga poz­na­je i s teo­ri­js­ke stra­ne da bi u pot­pu­no­s­ti mo­gao da po­sta­ne sve­stan ono­ga či­me se ba­vi. To po­seb­no važi za re­di­tel­je i dra­ma­tur­ge.
Mis­lim da se reži­ja i dra­ma­tur­gi­ja uza­jamno proži­ma­ju, da se uvek sa­drže jed­na u dru­goj, da pred­stavl­ja­ju sa­mo dve for­me jed­ne sušti­ne. Sma­tram da je teš­ko bi­ti dra­ma­turg, ako oso­ba ko­ja se tim pos­lom ba­vi ni­je bar po­ten­ci­jal­ni re­di­telj, i obrat­no, teš­ko se može za­mis­li­ti re­di­telj ko­ji do­vol­jno ne oseća dra­ma­tur­gi­ju kao struk­tu­ru. U prak­tičnom po­gle­du, me­ni lično, bavl­jen­je i jed­nim i dru­gim pos­lom uvek je po­ma­ga­lo da na­pišem ili bar do tančina pri­re­dim tek­sto­ve ko­je ću reži­ra­ti; s dru­ge stra­ne kao dra­ma­tur­gu omo­guća­va­lo mi je da sva­ko de­lo ko­je se pred­laže za re­per­toar po­drob­no raz­mo­trim, ne sa­mo s li­terar­ne stra­ne ne­go i kao scens­ku vred­no­st.
Pre­vođen­jem se ba­vim s uti­li­tar­nim cil­jem -da bih re­per­toar svog, a i dru­gih po­zo­rišta, do­pu­nio vred­nim stra­nim de­li­ma, ia­ko sma­tram da se mo­ra­mo os­lan­ja­ti u prvom re­du na do­maće tek­sto­ve, jer se bez njih ne može st­vo­ri­ti do­bro nacio­nal­no po­zo­rište, ni­ti iz­gra­di­ti nje­go­va oso­bena fi­zio­no­mi­ja. Bavl­jen­je tea­tro­lo­gi­jom i kri­ti­kom pri­mo­ra­va me da mis­lim.
Bio sam i glu­mac. Čak sam i stu­di­rao glu­mu na Po­zo­rišnoj aka­de­mi­ji. Pre­stao sam njo­me da se ba­vim pos­le pet­naest­ak go­di­na ra­da jer više ni­sam bio u mo­gućno­s­ti da pri­sta­jem da sva­kog dana bu­dem ne­ko dru­gi. To je ve­li­ko psi­hič­ko opte­rećen­je. Po­sao glum­ca, sem to­ga, ve­zan je za ve­li­ki vre­mens­ki an­gaž­man, što mi je do­sta sme­ta­lo da se in­ten­ziv­no ba­vim ovim dru­gim tea­tars­kim dis­ci­pli­na­ma, ko­je sam za se­be sma­trao važ­ni­jim. Među­tim, to vre­me bavl­jen­ja glu­mom ne sma­tram iz­gublje­nim, ne sa­mo što sam se upo­re­do ba­vio i dru­gim tea­tars­kim pos­lo­vi­ma već i sto­ga što mi to da­nas veo­ma po­maže u ra­du s glum­ci­ma.
Reći ću Vam jed­nu in­ti­mu. Veo­ma mi je žao što ne umem da sli­kam, jer bih ra­do pra­vio sce­no­gra­fi­je za svo­je pred­sta­ve. Pro­stor me izu­z­et­no in­tri­gi­ra. Što se tiče uti­ca­ja, mo­gu reći da za sva na­jvaž­ni­ja saz­nan­ja o po­zo­rištu i reži­ji
du­gu­jem svo­me pro­fe­soru Bo­ja­nu Stu­pi­ci. (Kas­ni­je sam to do­pun­ja­vao či­tan­jem i gle­dan­jem pred­sta­va.) Ia­ko sam bio na kla­si glu­me, ko­ju je vo­dio Stu­pi­ca, dva pu­ta ne­del­jno smo ima­li za­jed­ničke ča­so­ve sa stu­den­ti­ma reži­je, ko­ji­ma je Stu­pi­ca ta­kođe bio pro­fe­sor. Na tim ča­so­vi­ma su se bu­dući glum­ci uči­li ne­kim os­nov­nim ele­men­ti­ma reži­je, a re­di­tel­ji gle­da­li, jer Stu­pi­ca je po­seb­no sma­trao da re­di­tel­ji mo­ra­ju bi­ti bar ma­lo upuće­ni u ta­j­ne glu­mačke vešti­ne. (Uo­sta­lom, i on je svo­je­vre­me­no bio glu­mac, i to, kažu, veo­ma do­bar.) Kas­ni­je sam igrao u mno­gim Stu­piči­nim reži­ja­ma u „Boš­ku Bu­hi" i „Atel­jeu 212", a on je reži­rao i ne­ke mo­je dra­ma­ti­za­ci­je. Po­red to­ga što je bio ge­ni­ja­lan re­di­telj, Stu­pi­ca je bio i iz­v­an­re­dan pe­d­agog. Umeo je, po­red osta­log, da glum­ci­ma jed­no­stav­no i s ma­lo reči ob­jas­ni ono što že­li ili, tač­ni­je -da ih uvuče u igru i u svoj kon­cept a da oni to go­to­vo i ne ose­te. Znao je da ih pra­vom reči pod­stak­ne. A či­ni mi se da je to ključna veština u ne­pos­red­nom ra­du s glum­ci­ma. Bio je bes­kra­jno za­niml­jiv čo­vek. Veo­ma sam ga vo­leo i pošto­vao.
• Da li pri­pre­ma­te knji­gu reži­je? Na ko­ji način ost­va­ru­je­te no­ta­ci­ju svo­jih re­di­tel­js­kih in­ten­ci­ja i ka­ko i na ko­ji način ost­va­ru­je­te es­tets­ke pro­ce­se u reži­ji?
- Da, pri­pre­mam knji­gu reži­je, i to veo­ma pre­ciz­nu. Bez to­ga se, mis­lim, u lut­kars­kom po­zo­rištu ne bi mo­glo ra­di­ti. Lut­karst­vo, bar u svom vi­zuel­nom de­lu, zah­te­va pre­ciz­no­st slič­nu onoj na cr­ta­nom fil­mu. Ako mo­gu ta­ko reći, kod kuće reži­ram, a u po­zo­rištu pro­bam. Pro­ver­a­vam za­mišl­je­no -men­jam, do­da­jem ili od­ba­cu­jem, tražim, kom­po­nu­jem ce­li­nu. Po­zor­ni­ca je za me­ne jed­na vr­sta la­bo­ra­to­ri­je u ko­joj se tek može ne­po­greši­vo pro­ve­ri­ti val­ja­no­st sve­ga pred­viđe­nog i za­mišl­je­nog.
Priz­na­jem, kad god se nađem pred či­stim, le­po uko­riče­nim de­lom, ko­je tre­ba trans­po­no­va­ti u pred­sta­vu, uvek me uh­va­ti pa­nika. Ima­jući u vi­du sušti­nu bu­duće pred­sta­ve, nje­nu smi­sao­nu de­ter­mi­ni­sa­no­st i us­me­re­no­st, uvek prvo nas­to­jim da re­sim njen vi­zuel­ni deo. Ta­da poč­in­jem da cr­tam, be­ležim sve ide­je, sva rešen­ja ko­ja mi se uči­ne od­go­va­ra­jućim. Za­pi­su­jem mno­go više od ono­ga što će mi st­var­no bi­ti pot­reb­no i ko­ris­ti­ti. To či­nim dok ne po­pu­nim go­to­vo sve be­li­ne u tek­stu i dok još mo­gu da se snađem u tom ga­li­ma­ti­ja­su od zabe­leža­ka. On­da uz­mem nov, čist pri­me­rak tek­sta, pre­pi­su­jem, vršim se­lek­ci­ju. Tek kraća ver­zi­ja je obično ona s ko­jom ću izaći pred sa­rad­nike i, kas­ni­je, glum­ce. Za me­ne je od pri­mar­nog, go­to­vo od­luču­jućeg znača­ja rešen­je pro­sto­ra. Od nje­ga dal­je ja­ko mno­go za­vi­si sve vi­zuel­no, i ne sa­mo vi­zuel­no. Pro­stor us­lovl­ja­va mi­zan­sc­ne, - nje­go­vu kom­po­zi­ci­ju. On u ve­li­koj me­ri dik­ti­ra rešen­je luta­ka - njiho­vu teh­no­lo­gi­ju. Pre­ma nje­mu se ve­li­kim de­lom određu­je po­kret. On um­no­go­me us­lovl­ja­va igru dok i sam ne po­sta­ne njen in­te­gral­ni deo. Ka­da us­pem da nađem pre­ciz­no rešen­je pro­sto­ra, bit­ka je za me­ne do­bi­jena. Be­leške o ra­du s glum­ci­ma ni­ka­da ne pra­vim jer imam osećan­je da bi to spu­ta­va­lo i me­ne i njih. Narav­no, taj deo no­sim u gla­vi. Ako je u pred­sta­vi pot­reb­no gra­di­ti li­ko­ve, ni­ka­da glum­ci­ma ne saopšta­vam njiho­ve ka­rak­te­ris­ti­ke jer bi ih to mo­glo od­ves­ti u izi­gra­van­je, u, ka­ko bi Sta­nis­lavs­ki re­kao, igru uopšte. Nas­to­jim da glu­mac igra određe­ne si­tua­ci­je u određe­nim okol­no­sti­ma i da ta­ko po­stup­no i neo­s­et­no ula­zi u bit zadat­ka i pred­sta­ve.
Za sto­lom osta­jem re­la­tiv­no du­go, čak i kad ni­je u pi­tan­ju tekst „kla­sič­ne" struk­tu­re, već sa­mo, re­ci­mo, sce­na­rio ili čak si­nop­sis. Tu, za sto­lom, reša­vam s glum­ci­ma i je­dan deo
pro­ble­ma ve­za­nih za ani­ma­ci­ju, od­nos­no po­kret. Ra­deći za sto­lom nas­to­jim da glum­ci­ma ot­kri­jem, ka­ko sušti­nu pred­sta­ve ta­ko i nje­nu vi­zuel­nu stra­nu, jer, po mom mišl­jen­ju, te dve st­va­ri u lut­karst­vu mo­ra­ju ići pa­ralel­no. Bez to­ga ne može bi­ti pra­vog lut­kars­kog načina mišl­jen­ja. Zvuk i svet­lost u po­zo­rištu luta­ka ima­ju izu­z­et­nu funk­ci­ju. Zvuk, za­vis­no od ka­rak­tera i struk­tu­re de­la, može za­me­ni­ti či­ta­ve re­pli­ke. U kon­tek­stu sa „ću­tan­jem" lut­ke i nje­nim po­kre­tom zvuk je u stan­ju da veo­ma saže­to is­kaže sušti­nu si­tua­ci­je, čak i ono što je tek­stom neiz­re­ci­vo. Može pred­stavl­ja­ti i snažan im­puls za dal­ji tok i kon­ti­nui­tet igre.
Slič­nu funk­ci­ju ima i sve­tio. Oba ova ele­men­ta u veo­ma su tes­noj ve­zi s me­ta­fo­rič­nim ka­rak­te­rom lut­karst­va. Za­to, u sk­la­du s opštom par­ti­tu­rom reži­je, po­seb­no pišem par­ti­tu­ru zvu­ka i svet­la. Sva­ki prvi iz­laz­ak na sce­nu pred­stavl­ja za me­ne ma­li šok. Uvek mi se na prvim scens­kim pro­ba­ma uči­ni da sve ono što je prethod­no pos­tig­nu­to ne vre­di. Tek nešto kas­ni­je, iz amorf­ne ma­se, ka­ko mi iz­gle­da­ju te prve pro­be na sce­ni, poč­in­ju po­stup­no da se po­mal­ja­ju gre­be­ni ra­ni­je urađe­nog, poč­in­je da bi­va vidl­ji­vo pret­va­ran­je pret­po­stav­ki i ide­ja u „st­var­no­st". U toj, prvoj fa­zi ra­da na sce­ni, po­seb­nu pažn­ju po­klan­jam ani­ma­ci­ji, od­nos­no po­kre­tu - nje­go­voj ce­lis­hod­no­s­ti i pre­ciz­no­s­ti, nje­go­vom značen­ju. Za­tim do­la­zi ukla­pan­je osta­lih ele­me­na­ta - kom­po­no­van­je pred­sta­ve kao ce­li­ne, iz­nal­ažen­je pra­vog tem­pa i rit­ma i, na­jzad, ui­gra­van­je, i to po­stup­no da bi se pu­na for­ma do­bi­la ne­pos­red­no pred pre­mi­je­ru. Po­stup­no­st je, mis­lim, uopšte u pri­stu­pu glum­cu izu­z­et­no znača­jna u to­ku či­ta­vog ra­da na pred­sta­vi. Sva­ka ne­strplji­vost i pre­te­ri­van­je u „do­zi­ran­ju" zada­ta­ka u po­je­di­nim faz­a­ma ra­da može da st­vo­ri ve­li­ke
po­m­et­n­je, da zbu­ni glum­ca, da ga „za­guši" i „zat­vo­ri."
S ob­zi­rom na to da lut­karst­vo sa­drži vr­lo mno­go ele­me­na­ta li­kov­nog, po­seb­nu pažn­ju obraćam li­kov­noj stra­ni pred­sta­ve. Nas­to­jim da sva­ka scena bu­de do­bro kom­po­no­vana sli­ka ili da pred­stavl­ja za­niml­ji­vu skulp­tu­ral­nu kom­po­zi­ci­ju.
• Ko­ji su os­nov­ni pro­ble­mi sam­me­ne dra­ma­tur­gi­je lut­karst­va?
- Kao što se mo­der­no lut­karst­vo u ce­li­ni raz­vi­ja u prav­cu eman­ci­pa­ci­je drams­kog po­zo­rišta, od nje­go­vog sve­ko­li­kog uti­ca­ja pod ko­jim je veo­ma du­go bi­lo, raz­voj sa­vre­me­ne lut­kar­s­ke dra­ma­tur­gi­je pro­praćen je nas­to­janji­ma da se u ne­kim ele­men­ti­ma dis­ting­vi­ra od dra­ma­tur­gi­je tog „ži­vog" tea­tra. U tom kom­pleks­nom pro­ce­su, da što di­rekt­ni­je od­go­vo­r­im na Vaše pi­tan­je, os­nov­ni pro­blem, po me­ni, sas­to­ji se u to­me da se u tret­ma­nu lut­ki omo­gući os­lo­bođen­je od buk­val­nog i imi­ta­tiv­nog, dru­gim re­ci­ma da joj se obez­be­di udal­ja­van­je od kon­kret­nog ljuds­kog, da joj se pruži šan­sa za prib­liža­van­je opštel­juds­kom, jer lut­ka je sa­ma po se­bi jed­no ve­li­ko uopšta­van­je, određena sti­li­za­ci­ja. (Po mišl­jen­ju Va­si­la Ste­fa­no­va, poz­na­tog bu­gars­kog po­zo­rišnog kri­tiča­ra i teo­re­tiča­ra lut­karst­va, „lut­karst­vo za­poč­in­je ta­mo gde se za­vrša­va kon­kret­no, buk­val­no ljuds­ko".)
Da bi to pos­tig­lo, za­počeo je pro­ces, ko­ji još uvek tra­je, pri­la­go­da­van­ja dra­ma­turške struk­tu­re lut­kars­kih de­la upra­vo pri­ro­di lut­ke. (Poz­na­to je, lut­ka ne­ma mo­gućno­s­ti da prih­va­ti sva psi­hič­ka tre­pe­ren­ja svo­ga ani­ma­tora i da ih trans­po­nu­je u plas­tič­nu rad­nju jer ne­ma mi­mi­ke, ne ume da „mis­li" ni da „pam­ti" za­to što je njen iz­raža­j­ni po­ten­ci­jal sve­den na ma­li broj po­kre­ta.) Za­to su vidl­ji­va nas­to­jan­ja da se lut­ka os­lo­bo­di mnošt­va reči, ve­li­kih uvo­da, pri­pre­ma i
obraz­ložen­ja, raz­mišl­jan­ja, psiho­lo­gizi­ran­ja i ve­li­kih emo­ci­ja, da se po jed­noj in me­dias res lo­gi­ci do­ve­de do kra­jn­jeg re­zul­ta­ta zbi­van­ja, jer lut­ku pro­ces ko­jim se do tog re­zul­ta­ta došlo - „ne in­te­re­su­je", za­to što ni­je u mo­gućno­s­ti da „per­ci­pi­ra", ap­sor­bu­je i no­si ve­li­ke ce­li­ne, da „priča" ve­li­ke fa­bu­le, da bu­de cen­tar ve­li­kih zbi­van­ja, onak­vih kak­vi se po­dra­zu­me­va­ju u drams­kom po­zo­rištu ili u epi­ci uopšte. Zbog to­ga sa­vre­me­ni dra­ma­tiča­ri nas­to­je da re­du­ku­ju „među­pro­stor", da zbi­van­je os­lo­bo­de po­drob­no­s­ti, da skra­te la­nac do­gađa­ja, da ga sve­du na glav­ne punk­to­ve, što će reći, da lut­ku os­lo­bo­de da „vo­di" rad­nju, da se po­naša „kao u ži­vo­tu", a ti­me da je os­lo­bo­de i imi­ta­tiv­nog. Prak­tično reče­no, oni nas­to­je da lut­ku do­ve­du u određena stan­ja, jer punk­to­vi ko­je sam po­me­nuo ni­su ništa dru­go do stan­je ko­je je re­zul­tat ono­ga zbi­van­ja ko­je mu je u re­du­ko­va­nom ob­li­ku pretho­di­lo. A tu je lut­ka u svom ele­men­tu. To je pro­stor ko­ji joj od­go­va­ra jer ima tes­ne ve­ze sa njom zah­val­ju­jući svo­joj tes­noj ve­zi s li­kov­nom um­et­nošću ko­ja „ost­va­ru­je stan­je lju­di i de­la". Ta­ko os­lo­bođena lut­ka u mo­gućno­s­ti je da se de­ba­l­an­si­ra kon­kret­no­s­ti (da se prib­liži opštel­juds­kom), da zai­gra svo­jim ob­li­kom i po­kre­tom - svo­jim značen­jem, da preuz­me svo­ju pos­red­nič­ku ulo­gu u tu­mačen­ju mis­li i ide­ja, da ih ko­men­ta­riše - da „na­de se­be". (Ovak­vom, mo­der­nom sh­vat­an­ju lut­kar­s­ke dra­ma­tur­gi­je kod nas se, možda, po­na­jviše prib­ližio slovenački pi­sac Da­ne Za­jc sa svo­jim tek­sto­vi­ma Kralj Mat­jaž i Aknči­ca i Pe­tao se sa­stavl­ja. Za raz­voj naše lut­kar­s­ke dra­ma­tur­gi­je u na­ve­de­nom prav­cu ogrom­nih zas­lu­ga ima­ju Dušan Ra­do­vić (Na slo­vo, na sbvo), ko­ji se svo­jom poets­kom i u ve­li­koj me­ri sti­li­zo­va­nom reči prib­ližio sti­li­zo­va­noj pri­ro­di lut­ke, i Ste­van Pešić sa svo­jom dos­led­no iz­građe­nom scens­kom poe­ti­kom,
može se čak reći - tea­trom, zas­no­va­nim na ele­men­ti­ma nadreal­nog i ap­surd­nog.) U raz­vo­ju lut­kar­s­ke dra­ma­tur­gi­je, u nje­nom prib­liža­van­ju pri­ro­di lut­ke, na­jdal­je je otišla ona ta­koz­vana - be­siže­jna. Nju obično či­ne mi­ni­ja­tu­re - kraće sce­ne, jed­na vr­sta eti­da (ne­kad po­ve­za­ne u ko­laž). Ima­ju veo­ma zgus­nu­tu struk­tu­ru, a njiho­vu glav­nu sa­drži­nu či­ni ne­ka ide­ja ili me­ta­fo­ra. Dakle, ne pred­stavl­ja­ju, da se iz­ra­zim je­zi­kom Bran­ka Mil­j­ko­vića, „in­ven­tar do­gađa­ja", već su or­ga­ni­zo­va­ne po li­ni­ji stan­ja. (Se­ti­mo se So­lis­tič­kog kon­cer­ta Ser­ge­ja Obras­co­va ili na­stu­pan­ja ne­mač­kog ma­rio­ne­tis­te Al­brehta Ro­zera i dr. A tak­vih po­kuša­ja ima i kod nas.)
Ana­lizi­ra­jući pre de­se­tak go­di­na pro­ble­me raz­vo­ja sa­vre­me­ne lut­kar­s­ke dra­ma­tur­gi­je, po­re­deći do­bi­je­ne re­zul­ta­te s ka­rak­te­ris­ti­ka­ma i struk­tu­rom lir­s­ke pes­me, došao sam do zaključ­ka da se dra­ma­tur­gi­ja lut­kars­kog po­zo­rišta u ve­li­koj me­ri prib­ližila poe­ti­ci ovog književ­nog žan­ra i da sa njom sto­ji u od­no­su u ko­me se nal­a­zi drams­ka li­te­ra­tu­ra i ep.
„Lirs­ki" prin­cip or­ga­ni­zo­van­ja u ok­vi­ri­ma lut­kar­s­ke dra­ma­tur­gi­je došao je po­na­jviše do iz­raža­ja u mi­ni­ja­tu­ra­ma o ko­ji­ma sam go­vo­rio.
• U kom su od­no­su lut­kars­ka i dru­ge reži­je? Sta je pred­met lut­kar­s­ke reži­je i ko­ji je os­nov­ni zada­tak lut­kars­kog re­di­tel­ja da­nas?
- Reži­je raz­liči­tih po­zo­riš­nih žan­ro­va, uključu­jući i lut­karst­vo, sa­drže mno­go za­jed­nič­kog. Već je kon­sta­to­va­no da sva­ka od njih ima za cilj st­va­ran­je pred­sta­va ko­je se iz­vo­de pred pu­bli­kom, a ra­de se na os­no­vu de­la ko­ja pri­pa­da­ju dru­goj um­et­no­s­ti. To je u drams­kom po­zo­rištu tekst, u ope­ri -mu­zi­ka i tekst, u ba­le­tu - mu­zi­ka, u lut­kars­kom po­zo­rištu - tekst (po­ne­kad
sve­den na si­nop­sis). Ta de­la se kroz pred­sta­vu is­ka­zu­ju u vre­me­nu i pro­storu. Pro­ces ra­da na pred­sta­vi, a i ele­men­ti ko­je sa­drži pred­sta­va, ima­ju ta­ko­de do­sta za­jed­nič­kog.
Ali to ni­je pot­pu­na sli­ka. Da bis­mo, među­tim, do­bi­li pre­ciz­ni­ji od­go­vor na prvi deo Vašeg pi­tan­ja, tre­ba se pos­luži­ti . po­ređen­jem zna­ko­va se­mio­tičkih sis­te­ma raz­liči­tih po­zo­riš­nih žan­ro­va. Uz­mi­mo, na pri­mer, drams­ko po­zo­rište i lut­karst­vo. Tim po­ređen­jem bis­mo kon­sta­to­va­li da su raz­li­ke veo­ma ma­le, da u sis­te­mu lut­kars­kog žan­ra ne­ma mi­mi­ke, a po­sto­ji lut­ka, ko­ja ne eg­zistira u sis­te­mu drams­kog po­zo­rišta. (Sličan efe­kat do­bi­li bis­mo po­ređen­jem zna­ko­va lut­karst­va i ope­re ili ba­le­ta.) Među­tim, pot­pu­ni i pra­vi od­nos može­mo odre­di­ti tek po­ređen­jem glav­nih zna­ko­va po­je­di­nih sis­te­ma, jer oni de­fak­to us­lovl­ja­va­ju ka­rak­ter i struk­tu­ru jed­nog žan­ra i nje­go­ve spe­ci­fično­s­ti, upra­vo raz­li­ke u od­no­su na dru­gi žanr, raz­li­ke ko­je su suštins­ke i re­per­ku­tu­ju se na od­nos reži­ja raz­liči­tih žan­ro­va.
Taj glav­ni znak u lut­kars­kom po­zo­rištu pred­stavl­ja­ju lut­ka i po­kret, u drams­kom -reč, u ope­ri - mu­zi­ka i reč, u ba­le­tu -po­kret. (Uz­gred, bi­lo bi sva­ka­ko za­niml­ji­vo ispi­ta­ti ka­rak­ter i značen­je po­kre­ta u ba­le­tu u po­ređen­ju s lut­karst­vom.) Po­ređen­jem bi se došlo do zaključ­ka da po­sto­ji isto ta­ko ve­li­ka suštins­ka raz­li­ka iz­među za­jed­nič­kog zna­ka sva če­ti­ri žan­ra -glum­ca, od­nos­no iz­vođača (u ope­ri je to pe­vač, u ba­le­tu igrač) i njiho­ve funk­ci­je u pred­sta­vi.
Zadrži­mo se na lut­karst­vu u drams­kom po­zo­rištu. U drams­kom po­zo­rištu ži­vi glu­mac, ko­ji kao svo­je scens­kQ;iz­raža­jno sredst­vo ko­ris­ti se­be, i ne može se men­ja­ti, uvek je u si­tua­ci­ji da iz­no­va sav­lađu­je svo­ju pri­ro­du, da je „pri­la­gođa­va", da vrši određe­no na­sil­je nad njom. Kao sub­jekt, on ne pred­stavl­ja sa­mo „for­mu za for­mi­ran­je sa­drži­ne", ne­go i sopst­ve­ni ma­te­ri­jal za for­mi­ran­je te for­me. Nje­go­va lično­st i nje­gov fi­zis uvek st­va­ra­ju ot­por pri­li­kom „seo­be" u ne­ku dru­gu lično­st.
Na­su­prot to­me, glu­mac - ani­ma­tor se kao sredst­vom iz­raža­van­ja ko­ris­ti lut­kom, ko­ja je saz­dana sa­mo za je­dan zada­tak i eg­zistira sa­mo u ok­vi­ru ide­je za ko­ju je st­vor­ena, i ne može se men­ja­ti, „ne može agi­ra­ti za dru­gu ide­ju". Rea­li­za­ci­jom te ide­je pre­sta­je i „ži­vot" lut­ke.
Sem to­ga, lut­ka je os­lo­bođena zeml­ji­ne teže i može se kre­ta­ti po svim ko­or­di­na­ta­ma scens­kog pro­sto­ra.
Lut­ka na gle­dao­ce de­lu­je svo­jim ob­li­kom (ele­me­nat sta­tično­s­ti) i po­kre­tom (ele­me­nat di­na­mično­s­ti). Ona je ob­jekt rad­nje, ko­ji po­kre­tač­ku sna­gu pri­ma od svog ani­ma­tora, a nje­go­vu psi­hič­ku rad­nju pret­va­ra u plas­tič­nu - u po­kret, ko­ji ima određe­no značen­je. Tom trans­po­zi­ci­jom jed­ne rad­nje u dru­gu lut­ka ot­kri­va či­tav sis­tem zna­ko­va, či­jim se pre­nošen­jem na gle­da­lište od ob­jek­ta rad­nje pret­va­ra u sub­jekt. Doz­vo­li­te mi da to i gra­fički pred­sta­vim (vi­di še­mu). Po­kret u je­zi­ku lut­karst­va, već sam re­kao, pred­stavl­ja do­mi­nant­ni znak, iz­vor i u to­ku is­ka­zi­van­ja, pod či­jim de­jst­vom i mrt­vi ob­li­ci mo­gu „men­ja­ti" svoj iz­raz, a ti­me i svo­je značen­je. Po­kre­tom, ko­ji ima izu­z­et­nu sna­gu,te na taj način se pos­tiže čak i „mi­mi­ka" lut­ke. Reč (ka­ko sam na­po­me­nuo, glav­no sredst­vo iz­raža­van­ja u drams­kom po­zo­rištu) lut­ki je na­m­et­nu­ta spol­ja i či­ni fa­kul­ta­tiv­ni deo zna­ko­va u lut­karst­vu. (Poz­na­to je, na pri­mer, da se lut­kar­s­ke pred­sta­ve u ce­los­ti mo­gu gra­di­ti i bez tek­sta.)

 

Da zaključim.
Sve ono opšte i za­jed­nič­ko što po­sto­ji iz­među lut­karst­va i dru­gih tea­tars­kih žan­ro­va go­vo­ri da lut­karst­vo rav­no­prav­no pri­pa­da po­zo­rišnoj um­et­no­s­ti kao ce­li­ni. Sve ono po­seb­no u lut­karst­vu - raz­li­ke u znaci­ma u ok­vi­ru se­mio­tič­kog sis­te­ma, ili raz­li­ke u nači­nu ko­rišćen­ja po­je­di­nih isto­v­et­nih zna­ko­va i sred­sta­va iz­raža­van­ja -st­va­ra­ju određe­ne di­stink­ci­je u od­no­su na drams­ko po­zo­rište i dru­ge tea­tar­s­ke žan­ro­ve, a lut­karst­vo isto­vre­me­no kva­li­fi­ku­ju kao po­seb­nu gra­nu u ok­vi­ru ce­li­ne ko­ja se zo­ve po­zo­rište. (Slič­ne među­sob­ne di­stink­ci­je po­sto­je i iz­među osta­la tri žan­ra.) U sk­la­du s tim, mo­gu kon­sta­to­va­ti da lut­kars­ka reži­ja eg­zistira u ok­vi­ru tea­tar­s­ke reži­je kao njen sa­stav­ni deo, a, isto­vre­me­no, zbog svo­jih oso­be­no­s­ti, uži­va i od­go­va­ra­juću sa­mo­stal­no­st.
Vašu pažn­ju zadržaću sa­mo na dva prak­tična pi­tan­ja pred­me­ta lut­kar­s­ke reži­je. Lut­ka, kao do­mi­nant­ni znak iz­raža­van­ja u lut­karst­vu, već sa­ma po se­bi na­m­et­nu­la je lut­kars­koj reži­ji kao je­dan od glav­nih pred­me­ta - ani­ma­ci­ju, nje­no os­mišl­ja­van­je, da bi po­kret, kao tek re­zul­tat, do­bio pra­vi iz­raz i od­go­va­ra­juću funk­ci­ju i pos­ti­gao žel­je­ni efe­kat.
Pod poj­mom „os­mišl­ja­van­je i us­me­re­van­je ani­ma­ci­je" po­dra­zu­me­va se os­mišl­ja­van­je i us­me­ra­van­je već po­me­nu­tog pro­ce­sa trans­po­no­van­ja lut­ke kroz plas­tič­nu rad­nju od ob­jek­ta u sub­jekt.
Di­ja­pa­zon znača­ja ani­ma­ci­je kao pred­me­ta lut­kar­s­ke reži­je znat­no se proširu­je čin­je­ni­com da ani­ma­ci­ji ni­je po­dređena sa­mo lut­ka ne­go i svi osta­li ele­men­ti na sce­ni, uključu­jući i pro­stor. Pro­ces pre­nošen­ja na lut­ku glumče­ve po­kre­tačke sna­ge i psi­hičke rad­nje - dakle, ani­ma­ci­ja zah­te­va i je­dan ma­lo drukči­ji pri­stup u ra­du s glum­cem - nje­go­vo veće us­me­ra­van­je od stra­ne reži­je ka ra­cio­nal­no­s­ti, ka raz­vi­jan­ju nje­go­ve spo­sob­no­s­ti da isto­vre­me­no i pod jed­na­kim in­ten­zi­te­tom drži dva ob­jek­ta pažn­je - se­be i lut­ku kao svoj „in­stru­ment" - da mis­li ne sa­mo, ako se ta­ko može reći, emo­tiv­no ne­go i vi­zuel­no.
U lut­kars­koj reži­ji, ka­da je u pi­tan­ju tekst, po­sto­ji mno­go više slo­bod­nog pro­sto­ra ne­go u reži­ji u drams­kom po­zo­rištu (a da ne go­vo­r­i­mo o ope­ri u ko­joj je tekst strikt­no ve­zan za mu­zi­ku, jer se lut­kars­ka pred­sta­va če­sto gra­di na os­no­vu sce­na­ri­ja ili čak si­nop­si­sa. I u jed­nom i u dru­gom sluča­ju (po­seb­no u dru­gom) funk­ci­ja re­di­tel­ja se u pro­ce­su vi­zu­a­li­za­ci­je go­to­vo u pot­pu­no­s­ti spa­ja sa funk­ci­jom dra­ma­tur­ga, a krug pred­me­ta lut­kar­s­ke reži­je proširu­je. Tekst od ko­ga se u ovim si­tua­ci­ja­ma po­la­zi može se s pra­vom sh­va­ti­ti sa­mo kao po­vod, kao pre­tekst za pred­sta­vu. (U ovim i ovak­vim sluča­je­vi­ma, od dve al­ter­na­tiv­ne de­fi­ni­ci­je (An­dre Vens­tena za do­men reži­je, da­te u nje­go­voj knji­zi Po­zo­rišna reži­ja, po ko­ji­ma je reži­ja „pre­nošen­je pi­sa­nog de­la na sce­nu", od­nos­no „reži­ja obuh­vata ce­li­nu ma­te­ri­jal­nog i per­so­nal­nog na sce­ni", da­ka­ko bi bi­la prih­vatl­ji­vi­ja ova dru­ga.) U prak­si već duže vre­mena tra­je pro­ces, ili bar ten­den­ci­ja ka pre­ciz­ni­joj di­fe­ren­ci­ja­ci­ji raz­liči­tih um­et­ničkih struk­tu­ra, ka vidl­ji­voj di­fe­ren­ci­ja­ci­ji jed­ne um­et­no­s­ti od dru­ge. Taj pro­ces ni­je mi­moišao ni raz­liči­te gra­ne u ok­vi­ru jed­ne um­et­no­s­ti, pa ni mo­der­no evrops­ko lut­karst­vo i nje­go­vu dra­ma­tur­gi­ju, ko­ji se već či­tav vek bo­re za svo­je pra­vo me­sto u ok­vi­ru po­zo­riš­ne um­et­no­s­ti kao ce­li­ne, kon­sti­tu­išući svo­ju es­te­ti­ku, ko­ja je, zah­val­ju­jući spe­ci­fično­sti­ma lut­karst­va, u ne­kim tač­ka­ma su­prot­stavl­jena es­te­ti­ci drams­kog po­zo­rišta. Taj pro­ces eman­ci­pa­ci­je lut­kars­kog po­zo­rišta od drams­kog naroči­to je živ pos­led­njih dva­de­set pet go­di­na, a sličan je pro­ce­su kroz ko­ji je prošao film os­lo­bađa­jući se da bu­de „sniml­je­no po­zo­rište". U pro­ce­su osa­mo­stal­ji­van­ja lut­karst­va, ko­je ni­je prih­va­ti­lo da osta­ne „ve­li­ko po­zo­rište u ma­lom", u nas­to­janji­ma ko­ja se kreću ka st­va­ran­ju spe­ci­fičnog i mo­der­nog lut­kars­kog iz­ra­za, po­red dra­ma­tur­gi­je, reži­ja je odi­grala izu­z­et­nu ulo­gu. Ka­ko taj pro­ces još uvek ni­jt za­vršen, a potra­jaće si­gur­no još do­sta du­go,
!cao je­dan od glav­nih zada­ta­ka lut­kars­kog re­di­tel­ja da­nas vi­dim rad na što pot­pu­ni­jem uob­liča­van­ju spe­ci­fič­ne fi­zio­no­mi­je lut­karst­va.
• Može li se go­vo­ri­ti o reži­ji kao me­todu pri­sut­nom i u dru­gim um­et­no­sti­ma, i na ko­ji način se reži­ja ost­va­ru­je u dru­gim um­et­no­sti­ma?
- Na ovo pi­tan­je ću od­go­vo­ri­ti pre­težno s nje­go­ve for­mal­ne stra­ne, jer sam ga ta­ko i sh­va­tio.
Ako reži­ju, za­ne­ma­ri­vši ovaj „među­pro­stor", sas­vim us­lov­no i sas­vim re­du­ko­va­no sh­va­ti­mo u prvom re­du kao st­va­ran­je kon­cep­ta jed­ne pred­sta­ve i nje­go­vu rea­li­za­ci­ju, on­da se ne­ke ana­lo­gi­je s reži­jom mo­gu naći ne sa­mo u dru­gim um­et­nićkim dis­ci­pli­na­ma, ko­je ni­su ne­pos­red­no ve­za­ne za po­zo­rif­te, ne­go i u mno­gim obla­sti­ma ži­vo­ta, ko­je su van um­et­no­s­ti. (Uz­mi­mo, re­ci­mo, vođen­je jed­nog pre­du­zeća, ne­ku po­li­tič­ku ak­ci­ju itd.)
Iz oblas­ti um­et­no­s­ti po­si­užiću se pri­me­rom ar­hi­tek­tu­re.
Zar pro­je­kat (plan) jed­ne zgra­de ni­je, i po svo­joj sušti­ni i po svo­joj funk­ci­ji, sličan ono­me što mi na­zi­va­mo knji­ga (plan) reži­je, ko­ja ni­je ništa dru­go do pro­je­kat zgra­de ko­ja se zo­ve pred­sta­va, sa­mo pro­je­kat u rea­li­za­ci­ji dai­e­ko više pod­ložan pro­me­ni - men­jan­ju i neiz­ve­s­no­s­ti - ne­go što je to ar­hi­tek­tons­ki pro­je­kat?
Rea­li­za­ci­ja pro­jek­ta i u jed­nom i u dru­gom sluča­ju ve­zana je ne sa­mo za svog tvor­ca ne­go i za či­tav niz dru­gih sa­rad­nika, ka­ko st­va­rala­ca ta­ko i „teh­niča­ra". I ar­hi­tekt, kao i re­di­telj, „ba­ra­ta" či­ta­vim ni­zom ele­me­na­ta ko­je tre­ba ukom­po­no­va­ti u sklad­nu ce­li­nu. To je, u prvom re­du, pro­stor
- narav­no, u drukči­jem tret­ma­nu ne­go u ok­vi­ri­ma po­zo­rišta, ali u istoj funk­ci­ji - da bu­de is­pun­jen određe­nim sa­drža­jem. Zar za opštu har­mo­ni­ju i iz­gled zgra­de, baš kao i za
pred­sta­vu, ni­je je­dan od od­luču­jućih fak­to­ra rt­tam, ko­ji u ar­hi­tek­tu­ri proiz­la­zi iz od­no­sa ma­sa i po­vršina itd.? Mo­glo bi se na­ves­ti još do­sta ana­lo­gi­ja.
0 reži­ji kao me­todu može se, mis­lim, u iz­ve­s­noj me­ri go­vo­ri­ti i u in­di­vi­dual­nim um­et­no­sti­ma, kao što je sli­karst­vo. Zar, se, ka­da je u pi­tan­ju sli­ka, ne go­vo­ri o nje­nom kon­cep­tu, o or­ga­ni­za­ci­ji, o rit­mu i dr.? Zar pro­ces st­va­ran­ja sli­ke ne ide od kon­cep­ta do rea­li­za­ci­je u ko­joj je, sa­mo for­mal­no gle­da­no, os­nov­ni pro­blem or­ga­ni­za­ci­ja, us­klađi­van­je od­no­sa ele­me­na­ta, s tim što su u pi­tan­ju dru­ga iz­raža­jna sredst­va i što je tvor­ac kon­cep­ta isto­vre­me­no i nje­gov ne­pos­red­ni rea­li­za­tor. Mis­lim da se o reži­ji kao me­todu može go­vo­ri­ti i kad su u pi­tan­ju va­jarst­vo, li­te­ra­tu­ra, st­va­ran­je mu­zi­ke, a da ne go­vo­r­i­mo o di­ri­go­van­ju, u ko­me je u pri­pre­man­ju, na pri­mer, jed­nog kon­cer­ta funk­ci­ja di­ri­gen­ta veo­ma blis­ka funk­ci­ji re­di­tel­ja, a pro­ces ra­da veo­ma bliz­ak reži­ji.
• Po­sto­ji li fe­no­men „reži­je", „reži­ran­ja" u sva­ki­dašn­jem ži­vo­tu?
- Ter­min „reži­ja" ni­je, ka­ko bi se oče­ki­va­lo, iz po­zo­rišta pre­ne­sen u sva­ki­dašnji ži­vot, ne­go obrat­no. Po­tiče od la­tins­kog gla­go­la re­ge­re, što znači vla­da­ti, upravl­ja­ti, a u jed­nom ši­rem smis­lu i slo­bod­nijem pre­vo­du i or­ga­ni­zo­va­ti. (Poz­nat je u nas, na pri­mer, iz­raz ra­di­ti u sopst­ve­noj reži­ji, što će reći -or­ga­ni­zo­va­ti ra­do­ve, upravl­ja­ti nji­ma i iz­vo­di­ti ih o sopst­ve­nom troš­ku. Po­sto­ji i iz­raz „reži­ser", još da­nas u upot­re­bi kod nas, uglav­nom u ško­la­ma - u smis­lu raču­no­vođa, čo­vek ko­ji se bri­ne o fi­n­an­si­ja­ma, upravl­ja nji­ma i or­ga­ni­zu­je pos­love ve­za­ne za njih.) Ter­min „re­di­telj", ka­ko je to i u Vašoj knji­zi Drams­ka reži­ja pri­meće­no od stra­ne Mla­dena Škil­jana, u češ­kom je­zi­ku znači di­rek­tor, uprav­nik (po­zo­rišta).
Ter­min „reži­ja", „reži­ran­je", uzet sa­da iz po­zo­rišta, vra­tio se u sva­ki­dašnji ži­vot, ali u dru­gom - pežora­tiv­nom značen­ju. U mno­gim si­tua­ci­ja­ma po­stao je si­no­nim za pod­va­lu i ma­ni­pu­la­ci­ju lju­di­ma i to­ko­vi­ma do­gađa­ja („reži­ran" kon­kurs, suds­ki pro­ces, sa­stanak, sports­ko tak­mičen­je, iz­bor ne­ke lično­s­ti, među­n­ar­od­ni skup itd.). „Reži­ja" u sva­ki­dašn­jem ži­vo­tu po­dra­zu­me­va či­tav niz za­ku­li­sa­nih rad­nji, ko­je ima­ju za cilj da osuje­te pri­ro­dan i lo­gičan tok st­va­ri i pra­ve­dan is­hod. Ona taj is­hod un­a­pred određu­je u sk­la­du s in­te­re­som po­je­di­naca ili gru­pa.
Pežora­tiv­no­st iz­ra­za „reži­ja" ras­te sve više u sk­la­du s po­ras­tom bro­ja i obi­ma tak­vih ma­ni­pu­la­ci­ja, ko­je iza­zi­va­ju ra­zuml­ji­vo ogorčen­je, mo­gu osta­vi­ti ve­li­ke pos­le­di­ce, ne sa­mo u ži­vo­tu po­je­din­ca ili jed­nog društ­va u ce­li­ni, ne­go mo­gu veo­ma ne­ga­tiv­no uti­ca­ti i na sud­bi­nu či­ta­vog sa­vre­me­nog sve­ta, suoče­nog s ve­li­kim kriz­a­ma i ne­spo­ra­zu­mi­ma. Uo­sta­lom, zar nis­mo sve­do­ci sva­kod­nev­nih zbi­van­ja i kod nas, a i ši­re?
• Sta mis­li­te o an­k­et­nom istraži­van­ju fe­no­mena reži­je. Iz­ne­si­te svo­je su­ge­s­ti­je ka­ko bi tre­bah dal­je istraži­va­ti fe­no­men lut­kar­s­ke reži­je i dra­ma­tur­gi­je, kao i lut­kars­kog tea­tra u ce­li­ni?
- Mis­lim da an­k­et­ni način istraži­van­ja fe­no­mena reži­je ima veo­ma vi­dan i is­to­ri­js­ki, teo­ri­js­ki značaj.
Ispi­ti­van­ja ko­ja Vi na taj način vrši­te saču­vaće od zabo­ra­va, prvo, onu, ako ta­ko mo­gu da kažem, dra­go­ce­nu „pri­vat­nu" is­to­ri­ju sva­kog an­ke­ti­ra­nog re­di­tel­ja - nje­gov me­tod ra­da, nje­go­ve pro­ble­me i di­le­me, nje­go­va in­tim­na sh­vat­an­ja i streml­jen­ja, nje­go­vo is­kust­vo - sve ono bez če­ga bi se pro­blem fe­no­mena reži­je teš­ko mo­gao u ce­los­ti sagle­da­ti. „Ob­jek­tiv­na" is­to­ri­ja - ono što se kroz pred­sta­ve može saz­na­ti o ra­du jed­nog re­di­tel­ja ili reži­ji jed­ne sre­di­ne, ne bi bi­lo sas­vim do­vol­jno ili bar pot­pu­no. To po­ka­zu­je i rad poz­na­tog fran­cus­kog teo­re­tiča­ra reži­je An­dre Vens­tena. Na teo­ri­js­kom pla­nu, ova vr­sta ispi­ti­van­ja, ko­li­ko sam pra­tio Vaš istraži­vački rad, do­ne­la je niz dra­go­ce­nih po­da­ta­ka, mišl­jen­ja, sta­vo­va, pa i zaključa­ka. Sve što je u tom smis­lu urađe­no biče ne­sum­nji­vo ne­zao­bi­laz­na gra­da za ši­ra teo­ri­js­ka raz­ma­tran­ja i uopšta­van­ja.
Ukrat­ko, bez an­k­et­nog ispi­ti­van­ja bi­li bis­mo, u tea­tars­kom smis­lu, mno­go si­ro­maš­ni­ji. Istraži­van­je fe­no­mena reži­je veo­ma je kom­pli­ko­van po­sao i u zeml­ja­ma u ko­ji­ma sve to teče da­le­ko or­ga­ni­zo­va­ni­je, u ko­ji­ma „po­moć­ne" dis­ci­pli­ne da­le­ko bol­je funk­cio­nišu uz po­sto­jan­je od­go­va­ra­jućih usta­no­va, kak­ve su, na pri­mer, in­sti­tu­ti. Ka­da je u pi­tan­ju lut­karst­vo i nje­go­va reži­ja i dra­ma­tur­gi­ja, st­va­ri kod nas po­sta­ju još kom­pli­ko­va­ni­je. Mi još ne­ma­mo ni je­dan do­ku­men­ta­cio­ni cen­tar ko­ji bi mo­gao da pruži uvid u ono što se do­gađa­lo ili se tre­nut­no do­gađa.
Slo­bo­dan sam da kon­sta­tu­jem, jer se i sam ba­vim tim pos­lom, da pra­ve lut­kar­s­ke kri­ti­ke kod nas go­to­vo i ne­ma. Is­tins­ki kri­tiča­ri ovom dis­ci­pli­nom se go­to­vo i ne ba­ve, ili to či­ne sa­mo uz­gred. Sve osta­lo se svo­di uglav­nom na be­leške i po­vrš­ne oce­ne, na­jčešće bez po­krića, bez ana­li­ze i obraz­ložen­ja (ako hoće­te i bez pra­vog poz­na­van­ja ma­te­ri­je), pa su tak­ve kri­ti­ke, ka­da je u pi­tan­ju oz­bil­j­ni­je ispi­ti­van­je, za­ne­marl­ji­ve.
Mis­lim da bi se u svim „po­moć­nim" pos­lo­vi­ma ve­za­nim za lut­karst­vo tre­ba­lo mno­go više an­gažo­va­ti - pri­stu­pi­ti sis­te­mats­kom pri­ku­pljan­ju i sređi­van­ju građe, raz­vi­ja­ti i ne­go­va­ti kri­ti­ku tra­j­ni­jim an­gažo­van­jem poz­na­ti­jih imena i lju­di ko­ji po­se­du­ju od­go­va­ra­juće znan­je.
Go­vor­eći prak­tič­nim je­zi­kom, zašto, na pri­mer, Bi­jena­le ju­go­slovens­kog lut­karst­va ne bi po­kre­nu­lo list, po­put neg­dašn­je no­vo­sads­ke „Naše sce­ne", ko­ji bi, po­red -osta­log, re­dov­no ob­javl­ji­vao kri­ti­ke na pred­sta­ve svih ju­go­slovens­kih lut­kars­kih po­zo­rišta? Zašto se ne bi sači­ni­la •! bi­blio­gra­fi­ja ju­go­slovens­ke lut­kar­s­ke , dra­ma­tur­gi­je? Zašto se ne bi st­vo­ri­la bi­blio­te­ka ju­go­slovens­kih lut­kars­kih de­la? Zašto se ne bi pri­stu­pa­lo sis­te­mats­kom iz­da­van­ju zbor­ni­ka teo­ri­js­kih ra­do­va, i slič­nih knji­ga, naših i stra­nih au­to­ra. Zar, na pri­mer, ju­go­slovens­koj iz­da­vač­koj de­lat­no­s­ti i po­zo­rišnoj kul­tu­ri ne bi či­ni­lo čast iz­da­van­je Is­to­ri­je po­zo­rišta luta­ka dr Hen­ri­ka Jur­kovs­kog, itd.?
Bu­dućno­st istraži­vač­kog ra­da u oblas­ti lut­kar­s­ke reži­je i lut­karst­va u ce­li­ni vi­dim, dakle, ve­li­kim de­lom u do­bro or­ga­ni­zo­va­nom pri­prem­nom ra­du. Lju­di ko­ji bi se istraži­van­jem ba­vi­li, mis­lim, ima do­vol­jno, a naša lut­kars­ka prak­sa pruža za­niml­jiv ma­te­ri­jal i ot­va­ra či­tav niz pi­tan­ja.
• Da li­je mo­guća jed­na opšta nau­ka o reži­ji (dra­ma, ope­ra, ba­let, fihn, ra­dio, te­le­vi­zi­ja, lut­kars­ki tea­tar) kao es­te­ti­ka in­ter­me­di­jal­ne reži­je? Ko­je me­to­de bi tre­ba­lo pri­menji­va­ti u istraži­van­ju ove es­te­ti­ke?
- Neg­de sam proči­tao du­ho­vi­tu mi­sao o to­me da je ružu pri­jat­ni­je mi­ri­sa­ti ne­go prouča­va­ti. Mis­lim da ta­ko st­var sto­ji i s um­et­nošću i nje­nim prouča­van­jem. U egz­akt­nim dis­ci­pli­na­ma to je jed­no­stav­ni­je, jer se um­et­nič­ka de­la, kao ži­vi or­ga­niz­am, opiru sis­te­ma­ti­za­ci­ji ver­o­vat­no isto to­li­ko ko­li­ko se ljuds­ka psi­ha opi­re stan­dard­nim nor­ma­ma psiho­lo­gi­je. Uprkos to­me, u po­je­di­nim um­et­ničkim gra­na­ma nauč­ni me­tod prouča­van­ja veo­ma je raz­vi­jen. Naučno prouča­van­je po­zo­rišta u ce­li­ni ta­ko­de je da­lo oz­bil­j­ne re­zul­ta­te. No
nau­ka o reži­ji, kao jed­noj od kom­po­nen­ti po­zo­riš­ne um­et­no­s­ti još uvek se ni­je u do­vol­jnoj me­ri kon­sti­tu­i­sa­la, još uvek je više u sfe­ri ese­jis­ti­ke.
Pa ipak, mis­lim da je jed­na opšta nau­ka o reži­ji ne sa­mo mo­guća ne­go i neo­phod­na, ali je pot­reb­no još mno­go štošta uči­ni­ti da bi se for­mi­rao njen nauč­ni me­tod. Pot­reb­no je mno­go par­ci­jal­nog prouča­van­ja da bi še došlo do onog opšteg. Mis­lim da bi naučno prouča­van­je reži­je raz­liči­tih me­di­ja tre­ba­lo da se kreće i po li­ni­ji ana­lo­gi­je i po li­ni­ji di­stink­ci­je da bi se mo­g­li usta­no­vi­ti pra­vi i st­var­ni od­no­si, pra­ve i st­var­ne re­la­ci­je.
Mis­lim, dal­je, da je ono za­jed­nič­ko u pre­va­zi nad onim po­seb­nim, jer je mo­del svih me­di­ja, ko­je ste po­bro­ja­li, is­ti - po­zo­rište. To me ohrabru­je da na Vaše pi­tan­je od­go­vo­r­im po­zi­tiv­no.
• Ko­ji su Vaši sa­ve­ti mla­dim lut­kars­kim st­va­rao­ci­ma?
Da­va­ti sa­ve­te, na­jčešće je ne­zah­valan po­sao. (Uprkos to­me, sa­v­et­ni­ci po­sto­je i kao za­ni­man­je!) Sa­ve­ti ima­ju de­jst­va uglav­nom ka­da se man­je ili više slažu sa mišl­jen­jem, streml­jenji­ma i žel­ja­ma onih ko­ji­ma se upuću­ju.
Na­j­bol­ji sa­v­et­nik je, mis­li, sopst­ve­no is­kust­vo, čak i kad je mi­ni­mal­no. Narav­no, bi­lo bi nein­te­li­gent­no ne ko­ris­ti­ti se i is­kust­vom dru­gih. (Če­mu on­da is­to­ri­ja?) Ako baš mo­ram da od­go­vo­r­im na po­stavl­je­no pi­tan­je, reći ću sa­mo ovo: u ot­kri­van­ju is­tina (mla­di) um­et­ni­ci bi mo­ra­li da sle­de svo­ja sh­vat­an­ja i sopst­ve­nu in­tu­i­ci­ju i ima­gi­naci­ju. To ni­je uvek ta­ko la­ko, ali to je je­di­ni način da ne iz­ne­vere se­be sa­me.

Komentari
Dodaj Novi RSS
+/-
Dodaj komentar
Ime:
Email:
 
Websajt:
Naslov:
 
< Prethodna   Sledeća >
 
Baner
Secured by Siteground Web Hosting