pozorište od sna i zbilje Miroslav Belović PDF Štampa El. pošta
Ocena korisnika: / 0
LošeNajbolje 
Autor teksta: Radoslav Lazić   

PRVI RA­Z­GO­VOR
Pro­fe­sor: Vi zna­te da pri­da­jem ve­li­ki značaj reži­ji za de­cu. Bez mo­der­nog, na­dah­nu­tog i vi­so­ko pro­fe­sio­nal­nog tea­tra za de­cu teš­ko je ost­va­ri­ti pun raz­voj po­zo­rišta za odras­le. Svi­ma je jas­no da re­di­telj, ka­da reži­ra za de­cu, mo­ra da po­sta­vi se­bi vi­so­ke zah­te­ve. De­ca su vispre­ni gle­dao­ci, či­sta bića ko­ja ne zas­lužu­ju tea­tar­s­ke pod­va­le, kič i ko­mer­ci­jal­ne ste­reo­ti­pe.
U sta­tu­tu po­zo­rišta „Boš­ko Bu­ha" piše: „Po­zo­rišna um­et­no­st na­men­jena de­ci i om­la­di­ni tre­ba da bu­de ne­raz­luči­vi deo te mla­dos­ti, od­go­vor na mno­ga pi­tan­ja nje­ne ra­doz­na­los­ti, mo­gučno­s­ti za ot­kri­van­je no­vih pre­de­la le­pog. Za mla­de je sa­mo na­j­bol­je tek do­vol­jno do­bro." Prak­sa je pot­vr­di­la ova nače­la. Sa­mo krea­tiv­ni mak­si­ma­liz­am u svim kom­po­nen­ta­ma po­zo­riš­ne reži­je može da st­vo­ri pred­sta­ve ko­je će za­ne­ti ma­liša­ne i du­go go­di­na bi­ti na re­per­toa­ru. Pre de­set dana ja sam vam pred­ložio da mi, pos­le po­lože­nih ispi­ta, asistira­te na reži­ji mo­je ba­jke Ždra­lo­vo per­je. Dva me­se­ca ra­da u „Boš­ku Bu­hi" po­moći će vam da sh­va­ti­te spe­ci­fi­ka­ci­ju reži­je za de­cu, da kroz prak­su pro­ve­ri­te svo­ja raz­mišl­jan­ja. Pre ne­go što pređe­mo na ana­li­zu ba­jke, po­kušaću da vam saže­to iz­ne­sem mo­ja is­kust­va u re­di­tel­js­kom ra­du za de­cu. Prvi put sam ra­dio u „Boš­ku Bu­hi" 1954. go­di­ne. U to vre­me u Ju­go­slovens­kom drams­kom po­zo­rištu reži­rao sam So­fo­kla, Plauta, Šoa, Mo­li­jera i Ce­ho­va. Imao sam sreću i čast da sa­ra­du­jem s ve­li­ka­ni­ma ju­go­slovens­kog glu­mišta. Za moj de­bi u „Boš­ku Bu­hi" iz­ab­rao sam još neiz­ve­de­nu ba­j­ku Lju­biše Đo­kića Bi­berče, pi­sa­nu u be­spre­kor­nom dva­naes­ter­cu. Po­sta­vio sam je kao iz­ra­zi­to ro­man­tičars­ku ba­j­ku, s oštrim su­ko­bi­ma i bur­nom rad­njom, s pi­to­res­knim li­ko­vi­ma, s bo­ga­tom mu­zič­kom prat­n­jom. De­ca su taj ob­lik, upra­vo taj žanr, veo­ma do­bro pri­mi­la. Pos­ma­tra­jući tu pred­sta­vu, ozari­la me je mi­sao da tre­ba ra­di­kal­ni­je kre­nu­ti u bor­bu pro­tiv ro­man­tičars­kih tea­tars­kih klišea za de­cu, pro­tiv šećer­lems­ke zas­la­de­no­s­ti i de­mi­nu­tiv­nog tre­ti­ran­ja deči­jeg gle­dao­ca. Jas­no mi je bi­lo da se raz­bi­jan­je tra­di­cio­nal­nih for­mi ne može pos­tići re­di­tel­js­kim de­kla­ra­ci­ja­ma. Tre­ba­lo je re­di­tel­js­ki st­vo­ri­ti pred­sta­vu no­vog sen­zi­bi­li­te­ta, tre­ba­lo je une­ti iro­ni­ju u zbi­van­ja i od­no­se, tre­ba­lo je pre­ne­ti ča­ro­li­je deči­jih iga­ra iz ži­vo­ta na sce­nu. U to vre­me reži­rao sam Lju­bav za tri po­mo­ran­dže ili Ve­se­le sno­ve, ko­je je na­pi­sao so­vjets­ki književ­nik Ser­gej Mi­hal­kov po poz­na­tom Go­ci­je­vom si­nop­si­su Lju­bav za tri po­mo­ran­dže. Taj tekst, u is­kriča­vom pre­vo­du Vla­de Vuk­mi­ro­vića, dao mi je mo­gućno­st da uvuče­ni ceo glu­mački an­sam­bl u igru, u im­pro­vi­za­ci­ju, u ri­zik, u scens­ku avan­tu­ru du­ha. Stal­no proži­man­je dve­ju rav­ni -sa­vre­me­no­s­ti i do­ba ko­me­di­je delf ar­te od­ve­lo nas je do no­vog žan­rovs­kog određen­ja, do no­vih ko­me­dio­grafs­kih pro­nal­az­a­ka i pri­la­go­den­ja. Pro­ra­dio je be­spre­ko­ran meha­niz­am ko­me­di­je. Scena je iz­gu­bi­la svo­ju tro­most; u raz­vo­ju rad­nje pos­tig­li smo tem­po-rit­am mašte. Re­zul­ta­ti ko­je smo pos­tig­li u toj pred­sta­vi ili su zlat­na ba­za za sle­deće pred­sta­ve i pro­nal­as­ke. Ta­dašn­ja uprav­ni­ca Đur­din­ka Mar­ko­vić po­držala je svim sr­cem ta naša la­bo­ra­to­ri­js­ka tražen­ja i unu­t­ar kuće ost­va­ri­la tak­ve etičke od­no­se ko­ji su omo­gući­li složena istraži­van­ja u do­me­nu scens­kog iz­ra­za za de­cu.
Ot­vore­ni, slo­bod­ni, ži­vi i ne­pred­vi­di­vi tea­tar za de­cu po­stao je mo­ja re­di­tel­js­ka op­se­si­ja. U daro­vi­tom glu­mač­kom an­sam­blu po­zo­rište „Boš­ko Bu­ha", u ru­ko­vodst­vu kuće, pa­sio­ni­ra­nom teh­nič­kom oso­blju, našao sam isto­mišl­je­ni­ke, po­ma­gače i istra­j­ne sa­rad­nike. Pos­le Ve­se­lih sno­va, Ba­j­ka o ca­ra i pastiru Tri­fu­no­vića, no­va iro­nična ro­ko­ko ver­zi­ja Bi­berče­ta Lju­biše Đo­kića i Ra­do­viće­va ra­dio-igra Ka­pe­tan Džon Pi­plfoks, ko­ju sam ad­ap­ti­rao za sce­nu, znači­li su scens­ko oži­vot­vor­en­je onih ide­ja ko­je smo nače­li u Ve­se­lim sno­vi­ma. Pro­nal­ažen­je smei­ih žan­rovs­kih uglo­va, par­odi­ran­je i tra­vestiran­je u sce­n­a­ma „stra­ve i uža­sa", poi­gra­van­je s ve­li­kim strasti­ma, za­mah igre, lju­bav za fan­tas­ti­ku, za­ne­se­no­st za scens­ku ek­s­pre­si­ju, uv­lačen­je de­ce u igru, klacka­li­ca iz­među sna i ja­ve, hrab­ro­st u os­va­jan­ju priv­lač­nih „zam­ko­va ni na ne­bu ni na zeml­ji", obil­je
ko­reo­grafs­kih i pe­vačkih nu­me­ra, sve je to bio iza­zov i no­vina u to­ku ra­da. Tri­fu­no­viće­va Ba­j­ka o ca­ru i pastiru ležala je du­go u fi­jo­ci dra­ma­tur­ga. Me­ne je zah­va­tila nar­ods­kom sveži­nom, is­kriča­vim hu­mo­rom. U pred­sta­vi sam uneo rit­am deči­je igre: pri­po­ve­dači vo­de ba­j­ku igra­jući se ko­ca­ka. Obr­tan­jem kocki do­la­zi­lo je do ma­gič­ne sme­ne de­ko­ra. Rad­nja je te­kla glat­ko, hu­mor­no, vr­ca­vo. Glum­ci su ima­li iro­nič­nu di­stan­cu pre­ma li­ko­vi­ma i stal­ni, sa­rađi­vački od­nos s de­com u gle­da­lištu. Ma­liša­ni su ima­li uti­sak da i oni igra­ju u pred­sta­vi. Pred­sta­va je poz­vana na Ste­ri­ji­no po­zer­je, van kon­ku­ren­ci­je. To je bi­la prva zva­nična afir­ma­ci­ja tea­tra za de­cu u našoj zeml­ji. Za­tim je igrana na Evrops­kom fes­ti­va­lu u Pa­ler­mu i još se nal­a­zi na re­per­toa­ru „Boš­ka Bu­he", pu­nih 33 go­di­ne. Pre Ka­pe­tana Dzo­na Pi­plfok­sa reži­rao sam Mi­hal­kovl­je­vu dra­ma­ti­za­ci­ju Mark Tve­no­vog Kral­je­vića i pros­ja­ka. Scens­ki pro­stor sam za­mis­lio kao mi­ni­ja­tur­ni Šek­spi­rov Glob tea­tar. Tak­vo rešen­je je da­va­lo za­ma­jac scens­koj rad­nji i do­bro kon­den­zo­va­lo sve kom­po­nen­te pred­sta­ve. Bez te re­di­tel­js­ke kon­den­za­ci­je u di­ja­lo­gu, mi­zan­sce­nu i kom­po­zi­ci­ji tem­po-rit­ma pred­sta­va za de­cu ne može da pos­tig­ne pu­nu ko­mu­ni­ka­ci­ju s ma­lim gle­dao­ci­ma. Sla­bost te ra­do gle­da­ne pred­sta­ve (147 iz­vođen­ja) bi­la je zaošt­re­no­st so­ci­jal­ne kom­po­nen­te i na ma­ho­ve gubljen­je Tve­no­ve lir­s­ke hu­mor­no­s­ti. Go­di­ne 1958. Jo­van Ći­ri­lov i ja piše­mo ba­j­ku o mu­zi­ci Dečak i vio­li­na. Po našem tek­stu Dušan Vu­ko­tić pra­vi svoj poz­na­ti film. Is­te go­di­ne to naše de­lo reži­ram u „Boš­ku Bu­hi", a ras­košan de­kor i ko­sti­me ra­di čarob­ni­ca Mi­ra Glišić. U ovoj pred­sta­vi pos­tig­nu­ta je sa­vre­mena sin­te­za rad­nje, mu­zi­ke, de­ko­ra, ko­sti­ma i os­vetl­jen­ja. Tražio sam fan­tas­ti­ku i u nači­nu glu­mačke igre i u ob­li­ko­van­ju mi­zan­scena. Go­di­ne 1966. po­sta­vio sam
po­no­vo Đo­kiće­vo Bi­berče kao iro­ni­ju na ro­ko­ko te­me. No­va pred­sta­va ni­je ni ma­lo ličila na pred­sta­vu iz 1954. Hteo sam da vi­dim šta se sa mnom kao re­di­tel­jem desi­lo u to­ku jed­ne de­ce­ni­je. Fan­tas­ti­ka se u no­voj pred­sta­vi udružila s ele­gant­nom iro­ni­jom. Ma­sov­ne sce­ne su do­bi­le sas­vim dru­ge poets­ke di­men­zi­je. Tret­man li­ko­va i si­tua­ci­ja ni­je bežao od scens­kih ustav­no­s­ti ko­je su če­sto de­lo­va­le is­ti­ni­ti­je ne­go sit­ni rea­lis­tički vez. Đo­kiče­vo de­lo i ovog pu­ta ja ni­sam pod­vr­gao re­di­tel­js­koj de­struk­ci­ji, ali sam ga
proči­tao na svoj ćudl­jiv i igriv način. Ova no­va va­ri­jan­ta Bi­berče­ta do­bi­la je dve na­gra­de na Ste­ri­ji­nom po­zor­ju i doži­ve­la ve­li­ki us­peh na tur­ne­ja­ma. To što sam za­poče­to u Deča­hi i vio­li­ni i Bi­berče­tii na­sta­vio sam i u ra­du na Ba­j­ci o bo­ja­ma. Mića Po­po­vić je ost­va­rio volšeb­nu, ko­lo­ris­tički be­spre­kor­nu i mo­der­nu sce­no­gra­fi­ju.
Mno­gi re­di­tel­js­ki ek­s­pe­ri­men­ti iz ove tri reži­je spon­ta­no su se uli­li u pred­sta­vu Ka­pe­tan Džon Pi­plfoks, ko­ga sam po
Ra­do­viće­voj ra­dio-igri ad­ap­ti­rao za po­zo­rište i reži­rao 1962.
Na­go­va­rao sam du­go Duš­ka Ra­do­vića da on uradi ad­ap­ta­ci­ju, ali on je to od­bi­jao. Od nje­go­ve na­dah­nu­te ka­mer­ne ra­dio-igre, ja sam, pre­ma svo­jim re­di­tel­js­kim sklo­no­sti­ma, kre­nuo ka spek­ta­ku­lar­no­s­ti, ma­sov­nim sce­n­a­ma, brit­kos­ti scens­ke for­me i zaoštra­van­ju su­ko­ba. Po­red mno­gih gus­a­ra, iz­mis­lio sam i Fok­sa Dž­on­so­na - no­sio­ca pro­tivrad­nje i „za­kle­tog" ne­pri­ja­tel­ja Džo­no­vog. Ra­di­li smo ne­ko­li­ko me­se­ci. Na pre­mi­je­ri zbi­van­ja na sce­ni zračila su du­hom no­vog vre­mena i no­vog sen­zi­bi­li­te­ta. Od­nos pre­ma li­ko­vi­ma, go­vor­noj rad­nji, ma­sov­nim sce­n­a­ma, mače­van­ju, pe­van­ju, gus­ars­kim ste­reo­ti­pi­ma za de­cu - bio je prožet brit­kom iro­ni­jom ko­ja je zah­va­tila gle­da­lište. Pos­le to­ga ova pred­sta­va je kre­nu­la na svoj po­be­do­nos­ni put na Ste­ri­ji­no po­zor­je i Bi­jena­le u Vene­ci­ji, u Prag i na dru­ga go­sto­van­ja.
To što je pro­nađe­no u Pi­plfok­su po­kušao sam da ne po­navl­jam u Pe­pel­ju­zi Aleksan­dra Po­po­vića 1966. Tražio sam no­vi ugao re­di­tel­js­kog gle­dan­ja ko­ji bi ot­krio sa­mo je­z­gro Po­po­viće­vog pro­ni­can­ja u svet de­te­ta i ba­jke. Uvek sam ža­lio što Po­po­vić i ja nis­mo na­sta­vi­li s ra­dom. Iz du­gotra­j­ne st­va­ralačke ve­ze pis­ca i re­di­tel­ja rađa­ju se znača­j­ni tea­tars­ki tan­de­mi, tražen­je no­vih for­mi, ne­viđe­nih žan­ro­va i sti­lo­va. Sva ta tražen­ja iz­vi­rala su iz našeg du­bo­kog osećan­ja da povrat­ka na sta­ro ne sme bi­ti, da za de­cu tre­ba glu­mi­ti i reži­ra­ti bol­je ne­go za odras­le, da u deči­jem po­zo­rištu ne tre­ba pod­val­ji­va­ti i po­di­la­zi­ti, da ma­li i do­skočl­ji­vi gle­dalac mr­zi ci­le­mi­li­za­ci­ju i da traži na sce­ni is­ti­nu, ne­pos­red­no­st, brit­kost, di­na­mi­ku. Ono što je je­dan­put pro­nađe­no doži­ve­lo je bez­broj va­ri­ja­ci­ja. Iz­me­nio se i reč­nik re­di­tel­js­kih uput­sta­va na pro­ba­ma, iz­me­ni­la
se i go­vor­na rad­nja glum­ca i plas­ti­ka glu­mač­kog te­la i sti­lis­ti­ka mi­zan­scena. Poče­la su da se traže suštins­ka obe­ležja raz­liči­tih sti­lo­va i žan­ro­va. Kroz sva ova tra­ga­n­ja stre­mi­lo se poe­zi­ji i me­ta­f­o­ra­ma na sce­ni, jer bez njih ne­ma na­dah­nu­tog st­va­ralašt­va za de­cu. Glu­mač­ku i re­di­tel­js­ku maštu us­me­ra­va­li su ju­go­slovenk­si kla­sič­ni i sa­vre­me­ni dečji pis­ci, a pre sve­ga J. J. Zmaj, ko­ji je pre više od sto go­di­na pi­sao neo­bično mo­der­no.
Ka­da sam se u iz­ve­s­noj me­ri zado­vol­jio raz­liči­tim iro­nič­nim tret­ma­ni­ma ba­jke, vra­tio sam se skas­ka­ma ko­je, ka­ko kaže An­der­sen, „st­va­ra sam ži­vot". Sa Ste­va­nom Pešičem na­pi­sao sam Le­gen­du o Boš­ku Bu­hi, ma­lom bom­bašu i ju­n­a­ku naše re­vo­lu­ci­je. Tom pred­sta­vom smo obe­leži­li dva­de­se­to­go­dišnjih „Boš­ka Bu­he". Žao mi je što ni­sam na­sta­vio da reži­ram u tom prav­cu. Tre­ba na sce­ni ost­va­ri­ti sa­vre­me­ne i pre­poz­natl­ji­ve ma­le ju­n­a­ke našeg vre­mena. Me­ni se či­ni da to že­le, pa­ralel­no s ba­j­kom, ma­li gle­dao­ci današnji­ce. Ako je re­per­toar deči­jeg po­zo­rišta is­ključi­vo ba­j­ko­vit, gu­bi se tanana ve­za sa st­var­nošću i ruši se most ko­ji spa­ja deči­ja po­zo­rišta s tea­trom za odras­le. Sa­vre­me­no tre­ti­rana ba­j­ka u društ­vu s de­li­ma ko­ja no­se u se­bi dah st­var­nog ži­vo­ta či­ne re­per­toar deči­jih po­zo­rišta kom­pleks­nim, es­tets­ki i etički bo­ga­tim. Ta­ko kom­po­no­van on pruža mo­gućno­st glum­ci­ma deči­jeg po­zo­rišta da se opro­ba­ju u na­jraz­liči­ti­jim žan­ro­vi­ma i sti­lo­vi­ma.
Le­gen­da o Boš­ku Bu­hi (1970) igrana je više od sto pu­ta. Ma­liša­ni u gle­da­lištu su se iden­ti­fi­ko­va­li s ju­n­aci­ma na sce­ni. Pot­vr­di­la se mi­sao V. Me­jer­hol­jda „da je ve­za iz­među ži­vo­ta i po­zo­rišta kao ve­za iz­među grožđa i vina".
Deči­ja pu­bli­ka je osetl­ji­va na is­ti­nu - bi­lo da je u pi­tan­ju ba­j­ka ili ko­mad iz ži­vo­ta.
Pos­le Le­gen­de o Boš­ku Bu­hi, ne­ko­li­ko go­di­na sam pau­zi­rao u beograds­kim po­zo­rišti­ma zbog go­sto­van­ja u ino­stranst­vu. On­da sam iz­reži­rao tri ba­jke: Sen­ku gos­po­di­na Vi­pa Ada Gre­ji­da­nu­sa, Ha­ki­mo­ve priče No­ber­ta Avi­le i Le­po­ti­cu i zver poz­na­tog slo­vač­kog pes­ni­ka Hru­bi­na. Za sve tri ba­jke ka­rak­te­ris­tično je ra­di­kal­no os­lo­bađan­je od di­dak­ti­ke u scens­koj priči, težn­ja ka ra­fin­ma­nu i ele­gan­ci­ji u glu­mač­koj igri i naglaša­van­je pik­tu­ral­no­s­ti u mi­zan­sce­nu. U gru­pu ovih ba­jki uvrs­tio bih Zma­je­vu Nes­reć­nu Ka­fi­nu i Uči­tel­ja igran­ja Lo­pe de Ve­ge, ko­je sam po­sta­vio u po­zo­rištu „Duš­ko Ra­do­vić". Nes­rećna Kaf­ma, ge­ni­jal­na ša­loz­bil­jna „tra­ge­di­ja", uvek me je priv­lačila. Hteo sam da je po­sta­vim na sce­nu, ali ni­sam znao ka­ko da re­sim pro­blem nje­nog krat­kog tra­jan­ja. Ce­la rad­nja ne tra­je više od 17-18 mi­nu­ta. Pre ne­ko­li­ko go­di­na pa­la mi je na pa­met ide­ja da to del­ce var­i­ram žan­rovs­ki i stils­ki u više pra­va­ca. Prvo da je pri­ka­zem kao lut­kars­ku pred­sta­vu (gin­jol), a pos­le to­ga kao ma­rio­nets­ki spek­takl u sti­lu ko­me­di­je dell' ar­te. Pos­le to­ga da je tre­ti­ram kao ba­lets­ku pred­sta­vu u ko­joj će po­kret da za­me­ni rad­nju. Pos­le ba­le­ta, re­sio sam Nes­reć­nu Ka­fi­nu igrom kao mon­o­dra­mu. I, na kra­ju, kao ras­koš­ni mju­zi­kl. Ta ide­ja se pos­le dugog ra­da pret­vo­ri­la u pred­sta­vu ko­ju je prih­va­tila pu­bli­ka od 7 do 77 go­di­na. Ni je­zik ni­je bio ba­ri­jera. To se pot­vr­di­lo na mno­gim go­sto­vanji­ma u ino­stranst­vu. U Uči­tel­ju ple­sa ve­li­kog špan­skog ko­me­dio­grafa že­leo sam da kla­sično de­lo prib­ližim de­ci i da ih kroz rit­am za­niml­ji­vog spek­ta­kla os­lo­bo­dim od stra­ha pred lju­bavl­ju. Ovo što vam pričam o mo­jim reži­ja­ma za de­cu su sa­mo bit­ne ka­rak­te­ris­ti­ke tih pred­sta­va. Tražeći no­va rešen­ja, uvek sam vo­dio raču­na da za de­cu tre­ba ra­di­ti bol­je, mašto­vi­ti­je, sme­li­je, vo­deći raču­na da de­ca br­zo sh­vat­a­ju, da kompju­ters­ki po­ve­zu­ju čin­je­ni­ce, zbi­van­ja, zna­ko­ve i sim­bo­le, da od­bi­ja­ju ud­va­rački od­nos um­et­ni­ka i da zah­te­va­ju od tea­tra da s nji­ma ra­z­go­va­ra ot­vor­e­no i is­ti­ni­to. Go­di­ne ra­da su me nauči­le da de­ca že­le da ih glum­ci i re­di­telj zadi­ve, da ih po­ve­du u pro­stor u ko­me se sje­d­in­ju­ju sno­vi i zbil­ja. Sad bih vas mo­lio da iz­ne­se­te svoj krug mis­li o reži­ji za de­cu. Vi ste na počet­ku svog re­di­tel­js­kog pu­ta, ali ver­ujem da ste če­sto raz­mišl­ja­li o toj te­mi. / asis­tent: Mo­ja prva is­kust­va s deči­jim tea­trom ve­zana su za Lut­kars­ko po­zo­rište u Nišu. U tom teat­ru, ko­ji sam kao dečak po­seći­vao, smenji­va­le su se pred­sta­ve za de­cu ko­je su zna­le bi­ti ta­jno­vi­te, ra­zi­gra­ne i za­mamne, ali mno­go češće pre­trpa­ne, šl­jašteće i ušeće­re­ne, da bi, val­jda, sa što više sja­ja, zabljes­nu­le dečju maštu. I te, tak­ve pred­sta­ve, u ko­ji­ma se ke­re­beči­lo na sce­ni, sla­le pu­si­ce de­ci i po­di­la­zi­lo im se, de­cu su, uglav­nom, ostavl­ja­le rav­no­dušnom. Dečji duh po­dra­zu­me­va slo­bo­du od si­le i laži. De­te vr­lo ra­no poč­in­je da bi­va sa­mos­ve­s­no, da po­stavl­ja svo­ja me­ri­la i određu­je se pre­ma sve­tu. Rej­mond Kar­ver kaže: „Ja ni­ka­da za se­be ni­sam bio ma­li. Sa dve go­di­ne znao sam da mi tre­ba cucla i priča ko­ju mi priča mo­ja ma­j­ka, sa če­ti­ti go­di­ne su mi bi­la pot­reb­na slo­va, sli­ke i cr­ta­ni fil­mo­vi, sa šest go­di­na sam počeo da pos­ma­tram de­vo­jči­ce - sve to vre­me ni­sam pre­stao da mis­lim o se­bi kao o cen­tru sve­ta."
U onim dru­gim pred­sta­va­ma, ta­jno­vi­tim i ra­zi­gra­nim, do­gađao se svet is­ti­ne. One su, po­put Priče o Pe­pel­ju­zi, no­si­le ve­li­ku i či­stu emo­ci­ju, mo­gućno­st opre­del­jen­ja za do­bro­tu i ak­tiv­no učešće na stra­ni si­le do­bra u nadv­la­da­van­ju si­la zla. Te su se pred­sta­ve za­vrša­va­le za­jed­nič­kom po­be­dom deči­je pu­bli­ke i do­brog ju­n­a­ka pro­tiv zlih i pre­pre­de­nih st­vor­en­ja.
os­no­va stila i žan­ra pred­sta­ve. U ja­pan­skom po­zo­rištu, a i u ži­vo­tu, um­et­no­s­ti se proži­ma­ju na neo­bično sup­tilan način - ne zna se ka­da strašno po­sta­je le­po, ka­da oz­bil­jno pre­la­zi u hu­mor. Pes­ni­ci su obično i sli­ka­ri i ka­li­gra­fi. Na sli­ci sli­kar is­pi­su­je svoj hai­ku volšeb­nom um­et­nošću ja­pan­ske ka­li­gra­fi­je.
Vi ste vi­de­li pro­ces pro­ba. Ja sam glum­ce prvo os­lo­bađao od svih stra­ho­va, a naroči­to čet­voro de­ce ko­ja učest­vu­ju u spek­taklu. Kom­po­nu­jući pred­sta­vu već od prve pro­be, ja sam ih kroz pre­ciz­nu par­ti­tu­ru scens­kih po­stu­pa­ka uvo­dio u ča­ro­li­ju igre i u žanr pred­sta­ve, a isto­vre­me­no i u je­z­gro ka­rak­tera. I to sve bez re­di­tel­js­ke na­red­be, dri­la, po­ka­zi­van­ja ka­ko tre­ba igra­ti, kao i zah­te­va da po­no­ve ono što sam ja po­ka­zao. Že­leo sam da pro­be iz­gle­da­ju kao da se i ja igram s glum­ci­ma i da oni ne pri­meću­ju da naša igra po­sta­je zbil­ja - pred­sta­va. Vi­de­li ste da sam zbog vere u igru tražio da se od­mah na­ba­vi rek­vi­zi­ta (ma­kar rad­na), da što pre dođe kom­po­zi­tor i da zas­vi­ra svo­ju mu­zi­ku, da ko­reo­graf poč­ne da rit­mički ra­di s glum­ci­ma i pre do­vrše­ne mi­zičke par­ti­tu­re. Pos­le tri ne­del­je, us­peo sam da pri­ka­zem će­lom ni­zu sa­rad­nika (sce­no­graf, ko­sti­mo­graf, ko­reo­graf, lek­tor, mađio­ničar, aranžer bor­bi) ceo ko­mad u gru­bom ob­li­ku. Bi­lo mi je važno da svi kao kroz ma­gič­ni kris­tal vi­de ko­nač­ni ob­lik pred­sta­ve. Pred­sta­va za de­cu mo­ra da zadi­vi is­kriča­vom rad­njom, za­niml­ji­vim li­ko­vi­ma, be­spre­kor­nim scens­kim go­vor­om, vešti­nom pe­van­ja, igran­ja, pan­to­mi­me, scens­kih bor­bi, mađio­ničars­kim ča­ro­li­ja­ma i tri­ko­vi­ma, kao i fan­tas­tičnom igrom svet­la. Pred na­ma je još me­sec i po dana pro­ba, usa­vrša­van­ja, od­ba­ci­van­ja ne­pot­reb­nog i su­višnog. Is­ko­ris­tiće­mo mno­go pro­ba da tana­no sinhro­ni­zu­je­mo sve ele­men­te pred­sta­ve, a pre sve­ga da os­lo­bo­di­mo krea­tiv­nu ener­gi­ju glu­ma­ca, ko­ja će im po­moći da se trans­for­mišu u ska­zoč­ne i slo­je­vi­te, atrak­tiv­ne li­ko­ve, de­ci pre­poz­natl­ji­ve. Me­ne neo­bično in­te­re­su­je šta ste vi raz­mišl­ja­li to­kom pro­ce­sa ra­da. Su­tra će­mo pred­sta­vu sni­mi­ti na vi­deo-tra­ku, pa će­mo je pre­ko le­ta pom­no ana­lizi­ra­ti, traži­ti praz­ne ho­do­ve i sve ono što još tre­ba da se uradi i po­di­g­ne na viši kva­li­tet. Ka­da sve is­ti­ne u pred­sta­vi dođu do pu­nog značen­ja, doći će do ono­ga što je na­jvaž­ni­je: do scens­ke poe­zi­je. Ka njoj se ide, ona se slu­ti, ali ju je teš­ko de­fi­ni­sa­ti.
/ asis­tent: Ždra­lo­vo per­je u po­zo­rištu „Boš­ko Bu­ha" pred­stavl­ja moj po­nov­ni sus­ret s deči­jim tea­trom pos­le de­se­tak go­di­na. Šta se u među­vre­me­nu, u tom pro­storu od deča­ka gle­dao­ca do učes­ni­ka u krei­ran­ju deči­je pred­sta­ve, pro­me­ni­lo? Na­stu­pi­la je era me­di­js­ke ek­span­zi­je, spot-teh­no­lo­gi­je i ne­ver­o­vat­no uvećan­je moći per­cep­ci­je deči­je sves­ti. Br­zi­na i ko­ličina pri­man­ja in­for­ma­ci­ja ko­je su način me­di­js­kog živl­jen­ja i tem­po sva­kod­ne­vi­ce po­da­ri­li de­ci osta­vila je po­zo­rišta za de­cu uglav­nom rav­no­duš­nim. Došlo se ta­ko do pa­ra­dok­sal­ne si­tua­ci­je da pu­bli­ka mis­li brže od iz­vođača, da je spo­ro fa­bu­li­ran­je i oteg­nu­ta pra­mena sli­ka či­ni ne­strplji­vom i re­vol­ti­ra­nom. Ge­ne­ra­ci­ji ko­ja poz­na­je je­zik kompju­tera, ge­ne­ra­ci­ji ko­ja ima omil­je­ne ju­n­a­ke u vi­deo-ga­le­ri­ja­ma, mo­ra se obraća­ti is­ti­ni­to i sme­lo. Da bi tak­va pu­bli­ka na­sta­vila da po­ho­di tea­tar, ona mo­ra da bu­de suočena sa sa­mim spe­ci­fi­ku­mom po­zo­riš­ne um­et­no­s­ti, mo­ra doži­ve­ti proži­man­je ve­li­kom ener­gi­jom ži­ve um­et­no­s­ti, mo­ra bi­ti uvučena u fan­tas­ma­go­rič­ni svet pred­sta­ve gde se sve deša­va na pol­ju de­jst­va čis­tih si­la, gde se sve deša­va sa­mo sad i sa­mo ov­de. Ždrab­vo per­je je povra­tak či­sto­te i le­po­te žrt­ve, povra­tak pro­me­te­jst­vu u sve­tu su­lu­dih pre­vi­ran­ja. Po­la­zeći od sa­vre­me­nog mla­dog gle­dao­ca, ova ba­j­ka proži­ma kroz se­be začud­no­st, mu­drost i poets­ku či­sto­tu jed­nog drugog sve­ta - Ja­pana. Upi­ja­jući u se­be hai­ku me­ta­fo­re, ona do­bi­ja vi­zuel­nu sna­gu, sna­gu ele­me­na­ta pri­ro­de i moć reči. Pri­stup go­vor­noj rad­nji u tak­vom šti­vu, gde sve ima spe­ci­fič­nu poets­ku teži­nu, a jed­no­vre­me­no je sve is­kre­no i jed­no­stav­no, traži pot­pu­no os­lo­bođen­je od ša­blo­na, od ko­k­et­no­s­ti i dod­vor­a­van­ja, od pre­ten­cioz­no­s­ti reči i go­vor­nog sa­mol­jublja. Pa­ralel­no s bor­bom za poets­ku jed­no­stav­no­st, za „zla­tou­sto­st" glum­ca u go­voru, iz­građu­je se i glumče­va te­les­no­st na sce­ni. Ždra­lo­vo per­je kao ba­j­ka rađena po ja­pan­skim mo­ti­vi­ma ne do­pušta da glu­mac uko­rači na sce­nu svo­jim sva­kod­nev­nim ho­dom i držan­jem te­la. Glumče­vo te­lo mo­ra po­sta­ti gip­ko i ži­vahno i bi­ti sprem­no na sa­vrše­ni kon­cen­tri­sa­ni mir. Ta­kav mak­si­ma­lis­tički pri­stup pri­pre­mi pred­sta­ve i ulo­ga ko­ja se po­da­ru­je gle­dao­cu kao nad­krea­toru sce­ne, pošto­van­je de­te­ta kao pro­sudi­tel­ja i učes­ni­ka sve­ta ba­jke, pošto­van­je za deči­ju zah­tev­no­st, po­sta­je os­nov sa­vre­me­nih od­no­sa gle­dalac - st­va­ralac u deči­jem teat­ru.
// asis­tent: Rad na pred­sta­vi Ždra­lo­vo per­je u po­zo­rištu „Boš­ko Bu­ha" pred­stavl­ja upra­vo pro­veru ele­me­na­ta po­zo­riš­ne reži­je iz ugla deči­jeg po­zo­rišta. Sma­tram na­jhit­ni­jom sve­st učes­ni­ka da je glav­ni prin­cip u ra­du za de­cu ne po­jed­no­stavl­jen­je već jas­noća i pre­ciz­no­st u ra­du na tek­stu, s glum­ci­ma i u svim ele­men­ti­ma pred­sta­ve. In­scenaci­ja ove ba­jke pro­go­va­ra o jed­noj, či­ni se, bit­noj i ne­zao­bi­laz­noj po­zi­ci­ji u ra­du
za deči­ju pu­bli­ku, a to je iz­bor ugla iz ko­jeg . se tre­ti­ra te­ma­ti­ka i deša­van­je pred­sta­ve. Nai­me, Zdra­lo­vo per­je je ba­j­ka, tač­ni­je poets­ka (lirs­ka) ba­j­ka s ele­men­ti­ma ko­me­di­je i mju­zi­kla. Ona je au­tors­ki iz­bor, zas­no­van na is­kust­vu i uku­su lju­di ko­ji na njoj ra­de. Njena te­ma­ti­ka ni­je deči­ji pro­blem, ili priča iz deči­jeg sve­ta, već upra­vo opštel­juds­ka priča o do­bro­ti, lju­ba­vi, žrt­vi i osta­lim os­nov­nim vred­no­sti­ma. Ona po­la­zi od priče, či­ja se struk­tu­ra i značen­je, poštu­jući za­ko­ni­to­s­ti rad­nje i deša­van­ja, uni­verz­a­li­zu­je, nal­a­zeći most od st­va­rao­ca ka de­ci. Otud mo­gućno­st da se u ra­du za deči­ju pu­bli­ku upra­vo vraća­mo sa­mi se­bi, pro­ver­a­va­jući stal­no „spo­nu" sa svo­jim bu­dućim gle­dao­ci­ma.
Ta­kav put zah­te­va pre­da­no­st i kon­cen­tra­ci­ju u iz­vrša­van­ju glu­mačkih zada­ta­ka. U iz­grad­nji li­ka i pro­nal­ažen­ju sred­sta­va za ost­va­ren­je ulo­ga ve­li­ku po­moć pruža ov­la­da­van­je i pri­drža­van­je for­mi i ri­tuala in­spi­ri­sa­nih ja­pan­skom tra­di­ci­jom i kul­tu­rom. Ov­de se ne go­vo­ri o pu­kom prih­vat­an­ju for­me, ili pak o opre­del­jen­ju za ja­pan­ske for­me tea­tar­s­ke in­scenaci­je, već se u pričan­ju ba­jke tra­ga za for­ma­ma ko­je ne os­li­ka­va­ju sa­mo at­mos­fe­ru ili oz­nača­va­ju me­sto rad­nje ne­go os­lo­bađa od sva­kod­nev­nog, bu­di kon­cen­tra­ci­ju, a pro­ni­can­je u svet ja­pan­skih običa­ja do­no­si mir­noću i jed­no­stav­no­st u rav­ni fi­lo­zofs­ke di­men­zi­je ko­ja ot­va­ra pu­te­ve za poets­ku i me­ta­fo­rič­nu ra­van pred­sta­ve. Od ve­li­ke po­moći je i rad na ele­men­ti­ma po­kre­ta i mu­zičkih deo­ni­ca, ko­je ni­su spol­jna obe­ležja već ek­s­pre­siv­na i pri­jemči­va sredst­va za ko­mu­ni­ka­ci­ju s mla­dom pu­bli­kom. Vi­zue­li­za­ci­ja pred­sta­ve ne teži di­rekt­noj do­padl­ji­vos­ti, već le­po­ti jed­no­stav­no­s­ti i de­cent­ne ras­koši. Kroz jed­no­stav­no­st su­ko­ba,
ali di­na­mič­nu i go­to­vo čul­nu rad­nju, le­po­ta okružen­ja vas, po za­mis­li, pos­red­no os­va­ja. I dal­je ver­ujući da je tea­tar za de­cu na­jost­va­re­ni­ji ka­da su u pi­tan­ju sa­ma deči­ja po­zo­rišta ko­ja ra­de za de­cu - jed­na vr­sta igra­lišta, vi­dim me­sto re­di­tel­js­kim pred­sta­va­ma za de­cu, kao me­stu naše ko­mu­ni­ka­ci­je s de­com, u ko­joj, uz is­kre­no­st našeg pri­stu­pa i st­va­ralač­ko na­dah­nuće, bu­di­mo ma­le gle­dao­ce i pruža­mo no­ve prav­ce za njiho­ve ak­ci­je.
UME­STO ZAKLJUČ­KA
Po­zo­rišta za de­cu doži­ve­la su ve­li­ki raz­mah i znača­j­nu afir­ma­ci­ju u našem ve­ku. Ra­ni­je, i to u epo­ha­ma tea­tars­kog cve­tan­ja, pred­sta­ve za de­cu su bi­la pra­va ret­kost. One su se svo­di­le na im­pro­vi­zo­va­ne kuć­ne i škols­ke pri­red­bi­ce.
Da li je bu­jan raz­voj po­zo­rišta za ecu sa­stav­ni deo „kul­ta ma­lišana" u XX ve­ku? Da li se naš vek kroz ove ob­li­ke pažn­je pre­ma de­ci ot­ku­plju­je za svo­ju svi­r­e­post i rat­na pu­stošen­ja?
Da li je po­ja­va mno­gih deči­jih po­zo­rišta slut­n­ja jed­nog bol­jeg sve­ta, slut­n­ja ko­ju je ta­ko du­bo­ko poets­ki iz­ra­zio Pa­blo Ne­ru­da: Doći će dru­gi da­ni, ra­zu­meće se tišina bil­ja i pla­ne­ta i ko­li­ko će se čis­tih st­va­ri de­si­ti! Vio­li­ne će ima­ti mi­ris me­se­ca. Čin­je­ni­ca je da tea­tri za de­cu po­sto­je, da ih je sva­kog dana sve više, da pred­sta­ve za de­cu priv­lače pažn­ju gle­dala­ca i stručn­ja­ka, da po­je­di­na ost­va­ren­ja deči­jih po­zo­rišta po­sta­ju do­gađa­ji se­zo­ne. Čin­je­ni­ca je da nam je svi­ma sta­lo da deči­ja po­zo­rišta po­sta­nu još bol­ja i da in­ten­ziv­no raz­mišl­ja­mo o koč­ni­ca­ma ko­je ih u to­me zaustavl­ja­ju.
Tra­ga­n­ja za no­vim iz­ra­zom neo­bično su raz­no­li­ka u tea­tri­ma za de­cu. Sva lu­tan­ja i ek­s­pe­ri­men­ti sa­vre­me­nog tea­tra za odras­le odraža­va­ju se ma­gno­ve­no i u pred­sta­va­ma deči­jih po­zo­rišta. Tre­ba se ra­do­va­ti toj raz­no­li­kos­ti. Ni­kad se ne zna ko­ji po­kušaj se nal­a­zi na pra­gu ot­krića. Bit­no je da se ni je­dan ob­lik po­zo­rišnog pri­ka­zi­van­ja ne fe­tišizi­ra i pro­glaša­va za mo­re u ko­je tre­ba da se uli­ju sve re­ke re­di­tel­js­ke i glu­mačke in­spi­ra­ci­je. U ne­raz­reši­ve pro­tivu­rečno­s­ti upa­da­ju oni um­et­ni­ci ko­ji ne raz­li­ku­ju mo­der­no od po­mod­nog. Pro­dor u mo­der­no re­zul­tat su du­bo­kog st­va­ralač­kog čina, mučnog tražen­ja, oda­b­i­ran­ja. Po­mod­no­st je, uglav­nom, pre­nošen­je, epi­g­onst­vo, na­se­dan­je tren­do­vi­ma, hir vre­mena, če­sto sa­mo priv­lačna am­ba­laža. Ži­vo po­zo­rište ne sme da za­o­sta­je za dru­gim um­et­no­sti­ma. Tre­ba da ide uko­rak s nji­ma i da se in­spi­riše u nji­ma onim što je u nji­ma na­j­bol­je, onim što će osta­ti. Pro­laz­ni hi­ro­vi če­sto za­se­ne po­zo­riš­ne st­va­rao­ce i oni svo­ju vi­zi­ju pred­sta­ve gra­de na rešenji­ma ko­ja su po­zajml­jena ili gru­bo uk­ra­dena, ko­ja vo­de u laž i ste­reo­tip. Put do scens­ke is­ti­ne, poe­zi­je i jed­no­stav­no­s­ti je veo­ma složen i traži sme­lost u od­ba­ci­van­ju ša­blo­na, sta­rih i no­vih. Po­zo­rište za de­cu tre­ba da bu­de di­na­mična i in­spi­ra­tiv­na um­et­nič­ka ra­dio­ni­ca, a ne kon­zer­va­tiv­ni ili pseu­do­mo­der­ni tea­tars­ki po­li­gon. Od­luču­juću ulo­gu tu igra ve­za sa ži­vo­tom, pu­na i ra­doz­nala ot­vor­e­no­st za sva zbi­van­ja u sve­tu, opre­del­je­no­st za sna­ge na­pret­ka i hu­ma­niz­ma. Sve­za opažan­ja, bu­j­ni rit­am ži­vo­ta, fan­ta­zi­ja hran­jena so­ko­vi­ma zbil­je i sva­kod­ne­vi­ce, po­mažu st­va­rao­ci­ma u deči­jim po­zo­rišti­ma da fik­ci­ju ba­jke pret­vore u um­et­nič­ku real­no­st. Po­m­in­jem ba­j­ku jer je ba­j­ka na­jčešća li­terar­na pod­lo­ga u pred­sta­va­ma za mla­de.
Ba­j­ka u mo­der­nom teat­ru ne sr­ne scens­ki da se pre­priča­va, ona mo­ra da se iz­no­va st­vo­ri kao da je prvor­o­dena na po­zor­ni­ci. Gle­dalac tre­ba da ima uti­sak da se sve pred njim ra­da, ovo­ga tre­nut­ka, sa­da, da se ka­rak­te­ri ba­jke for­mi­ra­ju kroz raz­voj scens­ke priče i da za­niml­ji­va rad­nja i su­ko­bi spon­ta­no, ubedl­ji­vo i za­niml­ji­vo iz­bi­ja­ju iz glu­mač­kog i re­di­tel­js­kog jas­nog, mašto­vi­tog i vi­do­vi­tog sagle­da­van­ja li­ko­va i žan­ra pred­sta­ve. De­ca o to­me ne su­de kao stručn­ja­ci, val­ja­no­st scens­kog zbi­van­ja oseća­ju ne­pos­red­no svo­jim ne­po­greš­nim osećan­jem za is­ti­ni­to­st i ma­gne­tiz­am igre. De­ca to no­se u se­bi jer su ona ne­n­ad­maš­ni ma­j­sto­ri igre. Oni ula­ze u igru sa za­no­som, ve­r­om, naiv­nošču, sa hu­mo­rom. U igri su oni neu­mor­ni i mašto­vi­ti. Šar­mant­no pre­ki­da­ju igru i vraća­ju se u nju. Deči­je igre su uvek bi­le ideal st­va­rao­ci­ma ko­ji po­kuša­va­ju da st­va­ra­ju za de­cu. Da bi se na sce­ni st­vo­ri­lo pol­je tak­ve igre, trans­po­no­va­ne igre, da bi se u jed­nu ubedl­ji­vu ce­li­nu po­ve­za­le sve is­kre re­di­tel­js­ke i sce­no­grafs­ke do­mišl­ja­to­s­ti, tre­ba, pre sve­ga, ras­po­la­ga­ti daro­vi­tim ško­lo­va­nim i sa­vre­me­nim glum­ci­ma i mo­der­no opreml­je­nom sce­nom. Sa­vre­me­ni tea­tar ne mis­li li­terar­no, on ni­je više skrom­ni pos­red­nik iz­među tek­sta i pu­bli­ke. On st­va­ra no­ve um­et­ničke vi­zi­je, po­kuša­va da pro­go­vo­ri svo­jim gla­som, slo­bod­no nad­građu­je tekst. Priče se mo­gu pre­priča­va­ti kod kuće i u ško­li. De­ca u teat­ru traže tea­tar, scens­ki doživl­jaj, pu­sto­lo­vi­nu mašte, hra­nu za duh, praz­nik za oči i uši. I mla­di, kao i odras­li gle­dao­ci, že­le da bu­du zah­vaće­ni, si­lo­vi­to po­ne­ti scens­kim zbi­van­jem ili da se igra­ju za­jed­no s glum­ci­ma, Sva­ko ko je vi­deo ne­ko­li­ko pred­sta­va za de­cu mo­gao je da se uve­ri ka­ko de­ca ži­vo
učest­vu­ju u pred­sta­vi, u su­ko­bi­ma, u raz­vo­ju fa­bu­le i ka­rak­tera.
Sva­ka dečja pred­sta­va bi tre­ba­lo da ot­va­ra no­ve pro­sto­re za mi­sao i emo­ci­ju, da st­va­ralački os­lo­bađa i bo­ga­ti lično­st de­te­ta. De­ca na pred­sta­ve gle­da­ju kao na ži­vot. One ni­su za njih ša­rena laža. Na deči­ju veru i naiv­no­st, is­kre­no­st i za­pal­ji­vost, na njiho­vu ne­mir­nu i glad­nu maštu i žeđ za saz­nanji­ma, tre­ba od­go­vo­ri­ti igrom u ko­joj su sje­d­in­jena mašta i zbil­ja, po­kret, reč bo­ja i zvuk. Tak­vu igru mo­gu da iz­ne­su glum­ci izu­z­et­ne pri­preml­je­no­s­ti. U svo­joj psiho­teh­ni­ci oni mak­si­mal­no mo­ra­ju da raz­vi­ju ele­men­te mašto­vi­to­s­ti- i izu­z­et­ne vere u da­te okol­no­s­ti na sce­ni. Bez to­ga ne može da se ost­va­ri ve­li­ka ma­gi­ja igre. Za­to bi u po­zo­rišti­ma za de­cu, po­red sva­kod­nev­nog ra­da na no­vim pred­sta­va­ma, tre­ba­lo st­vo­ri­ti st­va­ralačke glu­mačke la­bo­ra­to­ri­je u ko­ji­ma bi se raz­vi­ja­li i osa­vre­menji­va­li ele­men­ti neo­phod­ni za igru te de­ce. Ta igra traži kom­plet­nog glum­ca: po­kretl­ji­vog, ak­tiv­nog, tem­pe­ra­ment­nog, sve­stra­nog, iz­ra­zi­tog, neoče­ki­va­nog. Traži pu­ni sklad iz­među iz­ra­zi­to­s­ti glu­mač­kog te­la i pro­dor­no­s­ti i per­fek­ci­je go­vor­ne rad­nje. Te­les­na ek­s­pre­si­ja se s pra­vom ne­gu­je u mo­der­nom teat­ru, ali se go­vor­na iz­ra­zi­to­st ne­pra­ved­no zapo­stavl­ja. Ta zapo­stavl­je­no­st se oseća i um­no­go­me sla­bi ar­ti­ku­li­sa­no­st pred­sta­va u ko­ji­ma fi­zič­ka rad­nja guši lo­gi­ku i raz­voj priče i bit­ne ele­men­te ka­rak­tera. To­tal­ni glu­mac deči­jeg po­zo­rišta mo­ra da bu­de sve­strana um­et­nič­ka lično­st. Ma­j­stor ko­ji je pro­dro u bit­ne ta­j­ne scens­ke um­et­no­s­ti.
Glu­mački rad za de­cu još ni­je vred­no­van ka­ko zas­lužu­je. Svi mi još uvek ne­do­cen­ju­je­mo značaj dečjih po­zo­rišta u pro­ce­su os­lo­bađan­ja i hu­ma­nizi­ran­ju dečje
lično­s­ti. Tea­tar za de­cu ni­je sa­mo pred­vor­je tea­tra za odras­le; on je važan deo ži­vo­ta de­ce i va­jar njiho­vog sen­zi­bi­li­te­ta. U po­zo­rištu se stiče više um­et­no­s­ti. To de­ca do­bro oseća­ju. Sin­te­za tih um­et­no­s­ti si­lo­vi­to de­lu­je na mla­de gle­dao­ce. U za­vis­no­s­ti od kva­li­te­ta, ta sin­te­za je „više ili man­je od ži­vo­ta". Da bi to bi­la, sve mo­ra da bu­de u ru­ka­ma daro­vi­tih znal­a­ca: i reži­ja, i de­kor, i ko­sti­mi, i mu­zi­ka. A, pre sve­ga, um­et­nički an­sam­bl mo­ra da bu­de kom­po­no­van od na­j­bol­jih pred­stav­ni­ka svih glu­mačkih ge­ne­ra­ci­ja. U deči­jim tea­tri­ma je to neo­phod­no. Njiho­vi an­sam­b­li tre­ba stal­no da se ob­navl­ja­ju mla­di­ma. Bez sas­vim mla­dih glu­ma­ca teš­ko je ost­va­ri­ti poets­ke do­me­te u pred­sta­va­ma za de­cu. Mla­dost glum­ca je ne­po­novl­ji­va, naroči­to ako je prošao do­bru ško­lu ko­ja je nje­go­voj daro­vi­to­s­ti do­dala sa­vre­me­no scens­ko umeće. Svrše­ni stu­den­ti glu­me ne bi tre­ba­lo da zao­bi­la­ze tea­tre za de­cu i za mla­de. Oni ne mo­ra­ju da osta­ju du­go u nji­ma, ali sveži­nu svo­je glu­mačke mla­dos­ti tre­ba da po­da­re i de­ci. Mla­di, ško­lo­va­ni i per­spek­tiv­ni glum­ci, če­sto zao­bi­la­ze deči­ja po­zo­rišta iz stra­ha da se ne ša­blo­nizi­ra­ju igra­jući pre­težno u jed­nom žan­ru, potč­in­ja­va­jući se jed­nom mo­de­lu igre. Ba­j­ka, bez ob­zi­ra na svu svo­ju priv­lačno­st i ši­ro­ke mo­gućno­s­ti za nad­grad­nju, može da ogra­niči glu­mač­ka tražen­ja i da one­mo­gući mla­dog um­et­ni­ka da se sve­stra­ni­je i mar­kant­ni­je iz­ra­zi. Li­te­ra­tu­ra za de­cu je neo­bično bo­ga­ta i sva­kim da­nom se bo­ga­ti. Sve može da bu­de po­vod za pred­sta­vu: od ču­des­nog deči­jeg je­zi­ka u na­jra­ni­jim go­di­na­ma do Šek­spi­ro­vih tek­sto­va. Ne po­sto­je eti­ke­te ko­je pre­ciz­no određu­ju šta je za de­cu, a šta ni­je. Mno­ge st­va­ri, spe­ci­jal­no pi­sa­ne za de­cu, de­ca pos­le iz­ve­s­nog vre­mena od­ba­cu­ju, a prih­vat­a­ju tek­sto­ve ko­ji u
tre­nut­ku svo­ga na­sta­jan­ja ni­su bi­li nji­ma na­men­je­ni.
De­ca la­ko ula­ze u mno­ge scens­ke žan­ro­ve, jer je i.njiho­va igra tak­va: raz­no­li­ka, neoče­ki­vana, uvek var­i­rana, doživl­jena iz raz­liči­tih ras­po­ložen­ja. Oz­bil­j­ne igre, smeš­ne igre, smešno-tuž­ne igre, ba­j­ko­vi­te igre, igre prot­ka­ne avan­tu­rom, igre s pes­mom, rit­mičke igre... sto­ti­ne... hil­ja­de iga­ra. Hil­ja­de iga­ra u ži­vo­tu, hil­ja­de žan­ro­va i me­duž­an­ro­va na sce­ni. Još uvek smo tvr­di i ne­do­vol­jno sme­li u os­va­jan­ju no­vih žan­ro­va u tea­tri­ma za de­cu, bi­lo da za de­cu igra­ju odras­li glum­ci ili de­ca bi­va­ju iz­vođači. Sme­li­ji i raz­no­li­ki­ji re­per­toars­ki i iz­vođački zah­va­ti omo­gući­li bi us­peš­ni­ju ka­drovs­ku po­li­ti­ku. Mla­di bi se čvršće i duže ve­zi­va­li za deči­ja po­zo­rišta, a i sta­ri­ji glum­ci bi se oseća­li pri­rod­nije jer ne bi mo­ra­li da igra­ju ulo­ge ko­je ne od­go­va­ra­ju njiho­vim go­di­na­ma. Na taj način bi se st­vo­ri­la sfera i at­mos­fera u ko­joj bi se um­et­nički ko­lek­tiv us­peš­ni­je bo­rio s raz­nim vi­do­vi­ma um­et­ničke iner­ci­je: s tra­di­cio­na­liz­mom, s pseu­do­no­va­torst­vom i ša­blo­ni­ma svih vr­sta. Deči­ji tea­tri bi mo­ra­li da bu­du stal­na svežina, stal­ni pro­dor u sa­vre­me­no­st i pod­sti­caj za zre­le um­et­ni­ke. Ta­ko bi se iz­vrši­lo pri­rod­no st­va­ralač­ko ot­va­ran­je i utro put sa­rad­nje sa na­j­bol­jim pis­ci­ma, re­di­tel­ji­ma, sli­ka­ri­ma i kom­po­zi­to­ri­ma. St­va­ralašt­vo za de­cu tre­ba da po­sta­ne vr­huns­ka ra­dost i pot­re­ba mno­gih um­et­ni­ka. I re­per­toars­ki po­te­zi, i re­di­tel­js­ke vi­zi­je, i li­kov­na rešen­ja i mu­zičke deo­ni­ce u pred­sta­va­ma za de­cu tre­ba da no­se pečat na­dah­nu­te scens­ke ra­dio­ni­ce. Iz tak­ve os­no­ve po­ja­viće se i upečatl­ji­ve glu­mačke kre­a­ci­je ko­jih je, u svets­kom i u našem teat­ru, u pos­led­nje vre­me, na ža­lost, sve man­je. Žel­ja za spol­jašnjim efek­ti­ma, za us­pe­hom po
sva­ku ce­nu, ra­su­to­st st­va­ralačke pažn­je in­su­fi­ci­jen­ci­ja etičkih od­no­sa u tea­tri­ma, do­ve­la je do ko­mer­ci­ja­li­za­ci­je i zapo­stavl­jan­ja bri­ge za glum­ce, za njiho­ve pro­ble­me. U pri­lično ne­or­ga­ni­zo­va­nom pro­ce­su pro­ba glum­ci­ma bez tre­nin­ga po­stavl­ja­ju se teški scens­ki zad­a­ci. Ti zad­a­ci se iz­vrša­va­ju sa­mo prib­ližno, da­je se sa­mo la­ba­vi na­go­veštaj li­ka, i to st­va­ra uti­sak di­le­tan­tiz­ma. Glum­ci bi mo­ra­li da tre­ni­ra­ju sva­kog dana: scens­ko kre­tan­je, rit­am, dik­ci­ja, mače­van­je, akro­ba­ti­ka, in­di­vi­dual­ni rad s po­je­din­ci­ma -tre­ba da po­sta­nu sa­stav­ni deo po­zo­riš­ne prak­se. Spek­tak­li za de­cu su sko­ro po pra­vi­lu, neo­bično ra­zi­gra­ni i traže od glu­ma­ca izu­z­et­nu psiho i fi­zo teh­ni­ku. Ne­do­sta­tak teh­ni­ke vo­di glum­ce u for­si­ran­je a for­si­ran­je ra­da grče­vi­to­st, pre­te­ri­van­je i neu­bedl­ji­vost. To su ve­li­ke koč­ni­ce za glum­ce i do­vo­de ih do pre­vre­me­ne is­cr­plje­no­s­ti i sklo­no­s­ti da u no­vim ulo­ga­ma ko­ris­te sta­ra rešen­ja, da ih va­de, ka­ko se to u ša­li kaže - „iz glu­mač­kog friži­dera". A šta se go­vo­ri o ne­pri­klad­nim, otrca­nim sce­n­a­ma na ko­ji­ma se igra za de­cu. Ka­ko ost­va­ri­ti ba­j­ko­vi­to­st sce­no­gra­fi­je, ka­ko ra­zi­gra­ti maštu sli­ka­ra u tim sko­ro ne­mo­gućim us­lo­vi­ma. Gra­di­li smo ras­koš­ne, neu­pot­reblji­ve do­mo­ve kul­tu­re, a tera­mo de­cu da gle­da­ju ma­gi­ju tea­tra u ru­pa­ma i po­dru­mi­ma.
Iz is­kust­va znam ka­ko de­ca bur­no rea­gu­ju na do­bro vo­de­nu rad­nju, ka­ko ne pod­no­se zas­toj i praz­ni­nu na sce­ni, ka­ko uži­va­ju u mašto­vi­toj sce­no­gra­fi­ji i ko­sti­mo­gra­fi­ji. Znam ka­ko se stras­no opre­del­ju­ju za do­bro, ka­ko to­kom pred­sta­ve po­sta­ju snažna pro­tivu­rad­nja zlu.
Znam kao oseća­ju fe­no­men smešno­ga, bi­lo da on iz­vi­re iz ka­rak­tera ili si­tua­ci­je.
Znam ka­ko se za­no­se igrom, ka­ko vo­le da bu­du po­ne­ti, ka­ko im je žao kad se igra za­vrši.
Znam da že­le sve da vi­de i sve da ču­ju, da po­sta­ju ne­mir­na ako je mi­zan­scen neči­tak i od njih skri­va deo zbi­van­ja. Za njih je mi­zan­scen kre­tan­je ju­n­a­ka i žao im je ako pro­pus­te i naj­manji de­talj. Kao što su odras­li um­et­ni­ci u du­bi­ni neg­de osta­li de­ca, ta­ko i de­ca no­se u se­bi za­met­ke zre­le lično­s­ti. De­ca, u potra­zi za no­vim saz­nanji­ma, ula­ze s ve­r­om u svet um­et­no­s­ti. Nji­ma je sve­jed­no da li su to odras­li ili ma­li iz­vođači na sce­ni. Važno je da je za­niml­ji­vo i do­bro da ne mo­gu da se otrg­nu od zbi­van­ja na sce­ni. Ako je pred nji­ma ost­va­ren za­mam­ni scens­ki svet, de­ca su ka­dra da se s um­et­ni­ci­ma pot­pu­no st­o­pe i da do­zi­ve tre­nu­tak ot­krića le­po­te i poets­ke is­ti­ne. Do­seći do jed­no­stav­ne i nor­mal­ne is­ti­ne veo­ma je teš­ko. To mo­gu i de­ca um­et­ni­ci i odras­li um­et­ni­ci ko­ji igra­ju za de­cu. Pro­dre­ti do te is­ti­ne ne može se ula­gi­van­jem de­ci ili pot­cen­ju­jući ih. Bez is­kre­no­s­ti, bez is­po­ves­ti ne­ma um­et­no­s­ti. Ona poči­va na ta­len­tu ko­ji je je­dan vid stras­ti za is­ti­nu i le­po­tu. Svet de­ce je slože­ni svet. Li­terar­no de­lo re­di­telj maštom pret­va­ra u scens­ko de­lo. On na po­zor­ni­ci st­va­ra onaj spe­ci­fič­ni vazd­uh u ko­me igra zvuči kao is­tina, kao spoj ži­vo­ta i um­et­no­s­ti. Re­di­telj ko­ji reži­ra za de­cu tre­ba uvek da ima na umu stih Tina Uje­vića: „Ve­li­ki sam bio dok sam bio di­je­te".
Mi­ros­lav BE­LO­VIĆ
(U ra­z­go­voru učest­vo­va­li Ana Mil­ja­nić i Ko­kan Mla­de­no­vić, stu­den­ti III go­di­ne po­zo­riš­ne reži­je na Fa­kul­te­tu drams­kih um­et­no­s­ti u Beogra­du)
Komentari
Dodaj Novi RSS
+/-
Dodaj komentar
Ime:
Email:
 
Websajt:
Naslov:
 
< Prethodna   Sledeća >
 
Baner
Secured by Siteground Web Hosting