Stvaraoci o drami za decu - Ljubiša Đokić PDF Štampa El. pošta
Ocena korisnika: / 1
LošeNajbolje 
Autor teksta: Radoslav LAZIĆ   
• Zašto piše­te dra­me za de­cu?
- Ka­ko sva­ki um­et­nički čin u na­j­većoj me­ri ni­je akt sve­s­ne vol­je ne­go je na­jčešće spon­tana unu­trašn­ja pot­re­ba, to go­to­vo da ni­je mo­guće ra­cio­nal­no od­go­vo­ri­ti na ovo pi­tan­je. Ako bih re­kao da se obraćam de­ci pre­ko po­zo­riš­ne dra­me za­to što ver­ujem da imam nešto da im kažem, što mis­lim da ih mo­gu na taj način zaba­vi­ti i što ta njiho­va ra­dost zaba­ve i me­ne sa­mog ra­du­je -ver­ujem da ne bih bio sas­vim neis­kren. Pa ipak, to je sa­mo deo is­ti­ne, jer je ovo više pos­le­di­ca a ne name­ra s ko­jom za­poč­in­jem pi­san­je. Da kažem: de­ca su čed­na, pri­jemči­va pu­bli­ka, ver­uju ti na reč, mno­go živl­je pri­ma­ju zbi­van­ja na sce­ni ne­go odras­li i za­to pišem za njih - još više bih se udal­jio od pra­vog od­go­vora.
Prve drams­ke po­kuša­je uči­nio sam dav­nih dana, još kao dečak, ni sžm ne zna­jući zašto to či­nim. I sva­ki po­zo­riš­ni ko­mad ko­ji je za­tim na­sta­jao javl­jao se za me­ne sas­vim ne­ob­jašnji­vo: rađao se, pre sve­ga, iz ne­kog unu­trašn­jeg ne­mi­ra. Is­tina, us­peh prethod­nog de­la bio bi pod­sti­ca­jan za pi­san­je sle­dećeg. No, sve­jed­no, ka­da god bih h t e o da
na­pišem ko­mad, ka­da bih uložio sa­mo vol­ju ko­ja se os­lan­ja na is­kust­vo i poz­na­van­je za­na­ta, po­sao ne bi išao ka­ko tre­ba. Mo­rao se sače­ka­ti onaj pra­vi tre­nu­tak ko­ji je, re­klo bi se, do­la­zio ne­ka­ko sžm od se­be. Da ni­je ta­ko, ver­o­vat­no bih na­pi­sao mno­go više po­zo­riš­nih ko­ma­da, ko­je sam že­leo, a ne sa­mo onih de­se­tak, ko­je sam mo­gao. I za­to, ako se već mo­ra da­ti od­go­vor na ovo pi­tan­je, re­kao bih da pišem za de­cu zbog ne­kog pri­jat­nog pod­sti­ca­ja u se­bi ko­ji me go­ni na to i ko­me se dra­go­vol­jno pre­puštam. A to je sas­vim blis­ko dav­no iz­reče­nom nače­lu La­va Tol­sto­ja da „tre­ba pi­sa­ti sa­mo on­da ka­da se ne može ne pi­sa­ti".
• Sta za Vas pred­stavl­ja dečji tea­tar i tea­tar uopšte?
- Ako prih­va­ti­mo sli­ko­vi­to sh­vat­an­je da smo svi mi glum­ci ko­ji su do­bi­li na­jraz­liči­ti­je ulo­ge pa ih igramo na ži­vot­noj sce­ni, on­da je po­zo­rište sli­ka tog ži­vot­nog tea­tra (sa­mo još mno­go pročišće­ni­ja, sub­li­mi­ra­ni­ja, esen­ci­jal­ni­ja). Dok u našem sva­kod­nev­nom živl­jen­ju po­red nas pro­miču lju­di i do­gađa­ji ko­je ne re­gis­tru­je­mo ili pak ne­do­vol­jno za­paža­mo i ra­zu­me­va­mo, po­zo­rište ba­ca
sve­tio na po­je­di­na zbi­van­ja i ljuds­ke sud­bi­ne, izoštra­va di­op­tri­ju, uka­zu­je na njih, ob­jašn­ja­va ih, upo­zora­va nas. Po­zo­rište je jed­na od na­jra­ni­jih ci­vi­li­za­ci­js­kih te­ko­vina. Ko­li­ka je pot­re­ba za njim po­ka­zu­je i čin­je­ni­ca da je ono na­sta­ja­lo i op­sta­ja­lo i u na­jtežim okol­no­sti­ma: u ra­tu, u lo­go­ri­ma, u zat­vo­r­i­ma. Ono je bi­lo mo­ral­ni os­lo­nac, na­sušna hrana.
Po­zo­rište je zas­no­va­no na prin­ci­pu igre, šta­više na prin­ci­pu dečje igre. Sta­nis­lavs­ki je tačno uočio da je suština po­zo­riš­ne ma­gi­je u preu­zi­man­ju od de­ce onog ču­des­nog „kao ba­ja­gi". Za­to ni­ma­lo ne ču­di da je po­zo­rište to­li­ko blis­ko de­ci. Mo­glo bi se reći da ono nji­ma znači čak više ne­go i odras­li­ma. Kroz ži­ve sli­ke (za najm­lađe su to „zvuč­ne sli­kov­ni­ce") uvo­di ih u ži­vot, a u isto vre­me ih i zabavl­ja. Ona se bez ostat­ka pre­da­ju po­zo­rišnoj ča­ro­li­ji, zbi­van­ja na sce­ni prih­vat­a­ju če­sto kao sSm ži­vot, te je otu­da ulo­ga st­va­rala­ca pred­sta­ve još veća: nes­lućen je uti­caj ko­ji mo­gu ima­ti na de­cu, jer su ona tek u fa­zi for­mi­ran­ja svo­je lično­s­ti. Po­zo­rištu mno­gi pro­riču sum­rak. U ovo naše „vre­me ču­da", u vre­me ne­ver­o­vat­nog teh­no­loš­kog na­pret­ka, re­klo bi se da je ono
odi­gra­lo svo­ju „is­to­ri­js­ku ulo­gu" i da se prib­liža­va čas ka­da će nje­go­vo me­sto ko­načno po­pu­ni­ti „mo­der­ni me­di­ji", film, te­le­vi­zi­ja, vi­deo-art... Među­tim, to je sa­mo pri­vid, jer ma ko­li­ko da se svet vr­to­gla­vo men­ja oko nje­ga, čo­vek u se­bi osta­je is­ti: ne­pro­menlji­ve su nje­go­ve stras­ti, nje­go­vi stra­ho­vi i bri­ge, nje­go­ve glu­pos­ti ko­je uvek iz­no­va či­ni. A to je sve ono či­me se hra­ni po­zo­rište. Za­to je si­gur­no da mu je, uz pri­la­go­da­van­je vre­me­nu u ko­me tra­je, što je uvek i či­ni­lo, bu­dućno­st za­ga­ran­to­vana.
• Šta je pred­met dra­me za de­cu?
- De­te oko se­be gle­da ši­ro­ko ot­vore­nih oči­ju. Teš­ko je i za­mis­li­ti ra­doz­na­li­je st­vor­en­je od nje­ga. Ono ne­pre­kid­no uoča­va, ot­kri­va, istražu­je, za­pit­ku­je. Odras­li­ma se či­ni da su pred­me­ti nje­go­vog in­te­re­so­van­ja veo­ma ogra­niče­ni, da do­sežu sa­mo don­de do­kle mu po­gled pa­da. Ali to je zab­lu­da odras­lih. De­te bi hte­lo što pre da ot­kri­je svet u ko­me se našlo, svet u či­ta­vom svom to­ta­li­te­tu. Za­to se nje­go­vo in­te­re­so­van­je kreće u mak­si­mal­nom ras­po­nu: od to­ga - šta je to što po­kreće nje­go­vog meha­nič­kog pa­ja­ca, do pi­tan­ja: „Zašto više ne­ma ba­ke?" Otu­da sma­tram da pred­me­ti dra­ma ko­je su na­men­je­ne de­ci mo­gu bi­ti znat­no bo­ga­ti­ji i raz­no­vr­s­ni­ji ne­go što se to mis­li i či­ni. Usu­dio bih se čak da kažem da ne vi­dim ni­jed­nu te­mu ko­ja bi se mo­gla obra­di­ti za odras­le a da je tre­ba iz­beći za de­cu. I za­to ne sr­ne da nas začu­di što se va­ri­ja­ci­ja Eu­ri­pi­do­ve tra­ge­di­je Me­de­ja može naći na sce­ni dečjeg po­zo­rišta, reč je o ko­ma­du Me­de­jina de­ca. Sćim sam po­kušao da u svom po­zo­rišnom de­lu Ba­j­ka o Vre­me­nu do­dir­nem jed­nu od eg­zis­ten­ci­jal­nih te­ma: pro­blem tra­jan­ja, pro­laz­no­s­ti, smr­ti. Is­tina, ov­de je od na­j­većeg znača­ja način ka­ko se po­je­di­na te­ma obrađu­je. Od nje i od to­ga ko­me se obraća­mo is­ključi­vo će za­vi­si­ti i for­ma ko­jom će­mo se pos­luži­ti.
• Ko­ji je os­nov­ni zada­tak drams­kog au­to­ra u st­va­ran­ju dra­me za de­cu?
- Ka­da bi pi­san­je dra­me bi­la ma­te­ma­ti­ka, on­da bi au­tor za­i­sta pred se­be po­stavl­jao os­nov­ni (ili ko­ji dru­gi) zada­tak i za­tim ga reša­vao. Ali pošto ova vr­sta st­va­ralašt­va ne­ma tu egz­akt­no­st, nje­mu ni­su po­la­zište ne­ki oba­ve­zu­jući zad­a­ci. Ili, ako već go­vo­r­i­mo o nji­ma, on ih reša­va pos­red­nim pu­tem.
Mis­lim da bi se pre mo­glo go­vo­ri­ti o pre­dus­lo­vi­ma ko­je tre­ba da is­pu­ni sva­ko ko name­ra­va da se opro­ba u oblas­ti drams­kog st­va­ralašt­va za de­cu.
Ra­zu­me se, kao što je na zvo­ni­ku na­jvaž­ni­je zvo­no, jer je bez nje­ga sve dru­go uza­lud­ni trud, ta­ko je i ov­de na­jvaž­ni­ji t a 1 e n a t, bez ko­ga će sva­ki na­por ko­ji se či­ni osta­ti bez re­zul­ta­ta. I ma­da je ova is­tina svi­ma znana, mno­go do­bre duše bez st­var­nih spo­sob­no­s­ti po­kuša­va­ju da pišu za de­cu. Sto­ga, iza pri­vid­no ve­li­ke pro­duk­ci­je, sto­ji veo­ma ma­li broj val­ja­nih tek­sto­va. No, ni ta­le­nat sam po se­bi ni­je do­vol­jan, nje­ga ne sa­mo da je mo­guće raz­vi­ja­ti i bru­si­ti, ne­go je to ap­so­lut­no neo­phod­no. Zna­mo da je Sta­nis­lavs­ki re­kao da za de­cu tre­ba igra­ti kao i za odras­le, sa­mo još bol­je. Ako ovu mi­sao pri­me­ni­mo na drams­ke au­to­re, on­da slo­bod­no može­mo reći da on mo­ra da piše za de­cu ta­ko do­bro kao što se piše za odras­le, ali uz još veću oba­ve­zu. Či­ni se da je zah­tev pre­teran. Ni naj­man­je. Dra­ma za de­cu pod­leže onim istim opštim dra­ma­turškim za­ko­ni­to­sti­ma kao i sva­ka dru­ga dra­ma. Ali za­to ima i svo­jih po­seb­no­s­ti. Ume­ti prići tom uza­vre­lom dečjem sve­tu ve­li­ka je veština. To je raz­log da ta­len­to­va­ni drams­ki pi­sac ko­ji se obraća de­ci mo­ra da is­pu­ni mno­ge us­love: osim to­ga što mo­ra su­ver­eno da vla­da drams­kom teh­ni­kom, mo­ra da prih­va­ti de­cu kao se­bi rav­ne; tre­ba da bu­de zal­jublje­nik u njih, da ose­ti njiho­ve te­go­be i ra­dos­ti, njiho­va
in­te­re­so­van­ja; a po­vrh sve­ga, mo­ra da bu­de p e s n i k, u na­jši­rem smis­lu reči, jer dra­ma za de­cu bez poe­zi­je na­pro­sto je nez­a­mis­li­va.
• Ka­ko bis­te odre­di­li pri­ro­du dra­me za de­cu i njen književ­no-po­zo­riš­ni žanr?
- Is­kren da bu­dem, odu­vek sam imao ot­po­re pre­ma ta­koz­va­noj „teo­ri­ji žan­ro­va". Či­ni mi se da je to iz­ve­s­no na­sil­je pre­ma st­var­noj pri­ro­di um­et­nič­kog de­la. Ne spo­reći da po­sto­je mno­ge srod­no­s­ti iz­među po­je­di­nih de­la, ipak bih re­kao da je sva­ko od njih au­tohto­no i da, kao i sva­ko ljuds­ko biće, ima svoj oso­ben ži­vot. Za­to se ono opi­re sva­koj strikt­noj ka­te­go­ri­za­ci­ji ko­ja ga smešta u un­a­pred ut­vrđe­ne ru­bri­ke, ta­ko da tu žan­rovs­ku pri­pad­no­st tre­ba prih­va­ti­ti us­lov­no. Ovo pod­jed­na­ko važi i za ovu um­et­nič­ku oblast o ko­joj go­vo­r­i­mo. Ia­ko sam i sđm prih­vat­ao da ra­z­go­va­ram o dra­mi za de­cu kao po­seb­nom žan­ru -na ža­lost, to či­nim i sa­da, ali mi ništa dru­go ne preo­sta­je - to sam uvek či­nio s određe­nom gri­zom sa­ves­ti. Zbog če­ga? Za­to što sam uver­en da se ti­me ovom st­va­ralašt­vu na­no­si ne sa­mo ne­pravda ne­go i oz­bil­jna šte­ta.
0 če­mu je za­pra­vo reč? Sva­ka um­et­nič­ka oblast je, u st­va­ri, po svo­joj pri­ro­di
n e d e I j i v a. Po­stavl­ja­ti unu­t­ar nje gra­ni­ce, de­li­ti je, par­ce­li­sa­ti, pa tvr­di­ti da je ovaj deo za obra­zo­va­ne, ovaj za neo­bra­zo­va­ne, ovaj za odras­le a ovaj za ne­do­ras­le, znači un­a­pred ogra­niča­va­ti do­met po­je­di­nih um­et­ničkih de­la. Ovim se ne že­li reći da su sva de­la pod­jed­na­ko do­stup­na svi­ma, i ne sa­mo do­stup­na ne­go i prih­vatl­ji­va
1 za­niml­ji­va. Jer kao što sva­ki ar­te­fakt ima svo­ju po­seb­no­st, ta­ko i sva­ki po­je­di­nac ko­ji ga pri­ma ima svo­ju in­di­vi­dual­no­st. Ali je iz­ve­s­no da ne­ma ra­cio­nal­nog opravdan­ja u raz­vr­sta­van­ju um­et­ničkih de­la po gru­pa­ma, ko­je se za­tim nu­de određe­nim gru­pa­ma pu­bli­ke. Ka­da se ta­ko či­ni, mo­guća su
na­jraz­liči­ti­ja iz­nen­ađen­ja. Na­ve­di­mo sa­mo je­dan pri­mer: ka­da se po­ja­vio Be­ke­tov Go­do, sma­tra­lo se da će to bi­ti ko­mad sa­mo za na­jeks­klu­ziv­ni­ji deo pu­bli­ke. Među­tim, on je da­nas, u buk­val­nom smis­lu, škols­ka lek­ti­ra. Otu­da je ne­zah­val­no un­a­pred pro­ri­ca­ti ko će se odaz­va­ti na po­nuđe­no um­et­nič­ko de­lo, a još je ne­prih­vatl­ji­vi­je ka­da ga au­tor, još u pro­ce­su st­va­ran­ja, pri­la­go­da­va uku­su određe­ne pu­bli­ke, či­me ga u znat­noj me­ri obez­vređu­je. Si­gur­no je da oni na­j­veći st­va­rao­ci svo­jim de­lom us­pe­va­ju da sav­la­da­ju taj ogrom­ni di­ja­pa­zon pu­bli­ke. Zar se je­dan Šek­spi­rov ko­mad, pa i onaj na­j­veći - Ham­let, na pri­mer - ne može ra­zu­me­va­ti i prih­va­ti­ti na raz­nim ni­voi­ma, od „tri­lera" do „fi­lo­zofs­ke dra­me"? Za­to je Šek­spir, po­red osta­log, bio i ostao i „pučki pi­sac", a oni ko­ji vo­le kva­li­fi­ka­ci­je mo­g­li bi reći, ako ne i „dečji pi­sac", ono si­gur­no „pi­sac za mla­de". U mno­gim po­zo­rišti­ma za de­cu i om­la­di­nu igra­ju se nje­go­vi ko­ma­di Ro­meo i Ml­je­ta, Zims­ka ba­j­ka, Ka­ko vam dra­go i dr. Izd­va­jan­je „dra­me za de­cu"iz opšteg drams­kog to­ka ima­lo je, i još uvek ima, go­to­vo tra­gič­ne pos­le­di­ce. Stro­go izo­lo­vana, kao u re­zer­va­tu, po­zo­rišta „za odras­le" u na­j­većem bro­ju sluča­je­va li­be se da je prih­va­te. Sh­vaćena kao nešto us­put­no, man­je vred­no, dru­go­ste­pe­no, ona ži­vi na mar­gi­na­ma našeg po­zo­rišnog ži­vo­ta. Čak i po­zo­rišta ko­ja su se ne­ka­da spe­ci­ja­li­zo­vala za nju, kao da se po­ma­lo sti­de zbog to­ga i sve češće iz svo­ga na­zi­va brišu ono „dečje", sve se više okreću „večern­joj sce­ni" ko­ja poč­in­je da prev­la­da­va. Ko­li­ka joj se ti­me či­ni ne­pravda može se zaključi­ti iz to­ga ako se zna da je dra­ma ko­ja raču­na na od­ziv dečje pu­bli­ke ta­ko­de veo­ma zah­tev­na: mo­ra da bu­de do­bro struk­tu­i­rana, jas­ne i za­niml­ji­vo vo­dene fa­bu­le, mašto­vi­to pi­sana, s mno­go du­ha, na­to­pljena poe­zi­jom. To su oni is­ti kva­li­te­ti ko­ji mo­gu bi­ti priv­lač­ni i odras­li­ma, naroči­to oni­ma ko­ji su još u se­bi saču­va­li čed­no­st i či­sto­tu dečje duše. Zar to ne
pot­vrđu­ju dra­ma­ti­za­ci­je i dra­me kao što su: Ma­li princ, Ali­sa u zeml­ji ču­da, Pla­va pti­ca, Ka­pe­tan Džon Pi­plfoks i mno­ge dru­ge?
• Ko­je po­dž­an­ro­ve dra­me može­mo izd­vo­ji­ti u sa­vre­me­noj dra­ma­tur­gi­ji dečjeg po­zo­rišta?
- Ka­da je reč o našem po­zo­rištu okre­nu­tom deč­joj pu­bli­ci, može se slo­bod­no reći da u nje­mu go­to­vo ap­so­lut­no prev­la­da­va ba­j­ka, uz izu­zet­ke dra­ma­ti­za­ci­ja ne­kih kla­sič­nih ro­mana za de­cu. Ovo ne mo­ra da iz­nen­ađu­je ka­da se zna da ba­j­ka u se­bi sa­drži sve pret­po­stav­ke za za­niml­ji­vu pred­sta­vu: ima jas­nu i uz­budl­ji­vu rad­nju, su­kob je dra­ma­tičan i zas­no­van na la­ko pre­poz­natl­ji­vom su­da­ru do­bra i zla, li­ko­vi se od­mah iden­ti­fi­ku­ju, a sve je saz­da­no než­nim poets­ki tkan­jem.
Pa ipak, svođen­je dra­me na­men­je­ne de­ci is­ključi­vo na ba­j­ku veo­ma je jed­no­stra­no. Ne sa­mo za­to što nje­ne iz­vođače, stal­nim igran­jem u istoj vrs­ti, na­go­ni na ša­blon, ne­go pre sve­ga za­to što je spek­tar in­te­re­so­van­ja dečje pu­bli­ke da­le­ko ši­ri. Već smo istak­li da je ne­mo­guće ut­vr­di­ti tu ne­po­sto­jeću gra­ni­cu pre­ko ko­je, na­vod­no, de­ca ne mo­gu (ili čak ne sme­ju!) da pre­la­ze. Ako po­ver­uje­mo u su­prot­no, prak­sa će nas če­sto de­man­to­va­ti. De­ca će la­ko prih­va­ti­ti sve po­zo­riš­ne for­me, sva­ki scens­ki iz­raz, pod us­lo­vom, ra­zu­me se, da je pri­me­ren njiho­vim per­cep­tiv­nim mo­gućno­sti­ma. Otu­da ne tre­ba da nas iz­ne­n­a­di zaključak da drams­ki pi­sac ko­ji se obraća deč­joj pu­bli­ci ne­ma nikak­vih „žan­rovs­kih" ogra­ničen­ja i da može slo­bod­no da bi­ra onu for­mu ko­ja na­jviše od­go­va­ra ma­te­ri­ji ko­ju obra­du­je.
• Ko­je su lično­s­ti i po­ja­ve da­le na­j­veći do­pri­nos dra­mi I po­zo­rišta za de­cu u Ju­go­sla­vi­ji?
- U pos­le­rat­nom pe­ri­odu na­sta­lo je na de­se­ti­ne pro­fe­sio­nal­nih po­zo­rišta za de­cu, što lut­kars­kih, što „ži­vih" scena, či­me je dat ve­li­ki pod­strek ovoj vrs­ti um­et­nič­kog
st­va­ralašt­va. To­me su do­pri­ne­li i spe­ci­ja­li­zo­va­ni fes­ti­va­li, po­seb­no onaj u Ši­be­ni­ku, ta­ko da i bro­jnošću po­zo­rišta i kva­li­te­tom pred­sta­va sas­vim so­lid­no sto­ji­mo i u evrops­kim re­la­ci­ja­ma. Is­tina, os­ni­van­jem po­seb­nih po­zo­rišta za de­cu nešto se i iz­gu­bi­lo: mno­ga po­zo­rišta „za odras­le" kao da su ti­me ste­kla ali­bi da se više ne obraća­ju deč­joj pu­bli­ci, a na­j­veći broj ni­ka­da to ni­je ni či­nio, ta­ko da je ona gra­ni­ca iz­među njih, o ko­joj smo go­vo­ri­li, još više naglašena. Za­i­sta je tužna čin­je­ni­ca da u ona na­j­veća i na­j­bol­je or­ga­ni­zo­vana po­zo­rišta de­te ni­ka­da ni­je ušlo, ni­ti će ući, a da ap­surd bu­de veći: od nje­ga se oče­ku­je da us­ko­ro po­sta­ne njiho­va bu­duća pu­bli­ka! Ne vi­di­mo ni­je­dan raz­log zašto i sva po­zo­rišta „za odras­le" ne bi pri­pre­ma­la pred­sta­ve na ko­je bi mo­gla da dođu i de­ca. Ova­ko se do­gađa da na­j­bol­ji glum­ci na­jčešće ni­ka­da ne zai­gra­ju pred deč­jom pu­bli­kom, što je - ne­pojml­ji­vo! Pa ipak, ru­ko­vođe­ni is­ključi­vo lju­bavl­ju i en­tu­zi­jaz­mom, ne­ki znača­j­ni um­et­ni­ci su se ba­vi­li i ovim st­va­ralašt­vom, a ne­ki­ma je to bi­lo čak i ži­vot­no opre­del­jen­je. Ta­ko među pis­ci­ma či­ja su de­la s ve­li­kim us­pe­hom iz­vođena sreće­mo imena kao što su: Aleksan­dar Po­po­vić, Dušan Ra­do­vić, Mio­drag Sta­ni­savl­je­vić, Lju­bi­vo­je Ršu­mo­vić, Ste­van Pešić, Boš­ko Tri­fu­no­vić. Me­du re­di­tel­ji­ma ko­ji su osta­vi­li vidl­jiv trag spo­me­ni­mo: Mi­ros­la­va Be­lo­vića, Min­ju De­dića, Dušana Jo­va­no­vića, Zvjez­da­nu La­di­ku, ko­ja je i izu­ze­tan pe­d­agog, Sr­bol­ju­ba Stan­ko­vića, Ko­le­ta An­ge­lovs­kog. Za lut­kars­ku sce­nu us­pešno su pi­sa­li: Dra­gan Lu­kić, Dra­gu­tin Do­briča­nin, Ste­van Pešić, Ra­de Pa­vel­kić, a reži­ran­ju na njoj pos­ve­ti­li su se: Edi Ma­jaron, Jože Pen­gov, Lu­ko Pal­je­tak, i pi­sac Ja­nez Vr­hunc, i pi­sac, Ma­ri­ja Ku­lun­džić, Da­vor Mla­di­nov, Ži­vo­r­ad Jo­ko­vić, Bra­nis­lav Kravl­ja­nac, i pi­sac Mi­ros­lav Uje­vić, Mir­na Jan­ko­vić. Ma­da se ovim spi­sak zas­luž­nih um­et­ni­ka za un­a­pređen­je ove um­et­ničke de­lat­no­s­ti ni
prib­ližno ne is­cr­plju­je, ipak mo­ra­mo priz­na­ti • da taj krug st­va­rala­ca ni­je do­vol­jno ši­rok.
• Upo­re­do s dra­ma­tur­gi­jom za de­cu Vi piše­te ko­ma­de za lut­kars­ki tea­tar. Kak­va su Vaša is­kust­va iz st­va­ran­ja ovog žan­ra? Zašto je lut­kars­ka dra­ma­tur­gi­ja u nas ne­do­vol­jno raz­vi­jena um­et­nič­ka dis­ci­pli­na? Ko­ji je glav­ni um­et­nički zada­tak pis­ca lut­kars­kih ko­ma­da?
- Ka­da je reč o lut­karst­vu u našoj zeml­ji, re­kao bih da je tu u pi­tan­ju jed­na ve­li­ka pre­dra­su­da. Ono se obično sh­vata kao mar­gi­nal­na um­et­no­st, i to is­ključi­vo na­men­jena najm­lađi­ma, pa je sto­ga ne­mar­no pre­puštena sa­mou­kim en­tu­zi­ja­sti­ma. Među­tim, ako po­gle­da­mo raz­voj i do­me­te lut­karst­va u sve­tu: Če­ho­s­lo­vač­ka, SS­SR, Bu­gars­ka, Mađars­ka, a da i ne po­m­in­je­mo azi­js­ke zeml­je, na pri­mer Ki­nu i Ja­pan, la­ko nam je da vi­di­mo u kak­voj smo zab­lu­di. Re­kao bih da je, za raz­li­ku od dru­gih, to um­et­no­st neo­gra­niče­nih mo­gućno­s­ti i da je u pi­tan­ju sa­mo sna­ga mašte od ko­je za­vi­se do­me­ti. Ta­ko­de ne tre­ba troši­ti reči na to da lut­karst­vo ni­je sa­mo um­et­no­st za po­le­tar­ce, ne­go ono, svo­jom raz­no­li­košću i bo­gatst­vom, pod­jed­na­ko ple­ni sveu­kup­nu pu­bli­ku. Do­vol­jno je sa­mo pod­se­ti­ti se po­zo­rišta Obras­co­va. Ako se ne­kom či­ni da bi bio pre­teran zah­tev do­ves­ti ško­lo­van­je lut­ka­ra do ni­voa Aka­de­mi­je um­et­no­s­ti i po­kre­ta­ti spe­ci­ja­li­zo­va­ne ča­so­pi­se, što je slučaj u Pra­gu, on­da sva­ka­ko tre­ba vra­ti­ti do­sto­janst­vo ovom seg­men­tu po­zo­rišta, ko­je se, ova­ko pre­pušte­no se­bi, po­la­ko ga­si. Lut­karst­vo je bo­gom­dana um­et­no­st za mašta­re. Ono može da se pos­luži i gin­jo­lom, i ma­rio­ne­tom, i ja­va­j­kom, i „cr­nim tea­trom" i sva­kim dru­gim sredst­vom ko­je neo­buz­dana mašta može da za­mis­li. Teš­ko je i pret­po­sta­vi­ti šta sve može da se oži­vi na lut­kars­koj sce­ni. I za­to ono va­pi­je za st­va­rao­ci­ma bo­ga­te ima­gi­naci­je. A oni joj se ta­ko ret­ko oda­zi­va­ju. Ni­je u pi­tan­ju sa­mo zab­lu­da o ko­joj je reč. Pi­sac ko­ji se od­luči da
piše za lut­kars­ku po­zor­ni­cu, po­red svih kva­li­te­ta ko­je mo­ra da po­se­du­je sva­ki dra­ma­tičar, mo­ra bi­ti još i vr­stan poz­na­valac ove spe­ci­fič­ne teh­ni­ke: mo­ra zna­ti ko­je su nje­ne pred­no­s­ti (ali i ogra­ničen­ja). Ma­da je teš­ko da­ti ne­ka ap­so­lut­no važeća pra­vila, ver­o­vat­no je reč na ovoj sce­ni u dru­gom pla­nu,a po­kret, bo­ja, zvuk, rit­am, snažan vi­zuel­ni doživl­jaj su pre­do­mi­nant­ni. Za­to ne ču­di što su se, baš zbog ovih po­seb­no­s­ti, pi­san­jem za ova po­zo­rišta na­jviše ba­vi­li upra­vo sa­mi lut­ka­ri, ko­ji su na­j­bol­je zna­li ka­ko po­kre­nu­ti i oži­ve­ti taj ču­des­ni svet lut­ke. Oni su to mo­g­li da pos­tig­nu sa­mo kroz prak­su, vlas­ti­tim is­kust­vom, jer se, na ža­lost, ni na jed­nom fa­kul­te­tu ili aka­de­mi­ji um­et­no­s­ti ne može ništa ču­ti i nauči­ti o lut­kars­koj dra­ma­tur­gi­ji.
• U kak­vom su od­no­su po­zo­rišta za de­cu i njiho­va es­tets­ka re­cep­ci­ja (pu­bli­ka i kri­ti­ka)?
- To je već po­sta­lo opšte me­sto ka­da se kaže: „De­ca su na­j­zah­val­ni­ja pu­bli­ka." Među­tim, mis­lim da je to tek pos­lo­vično tačno. Is­tina je da de­ca mo­gu da do­zi­ve ta­ko in­ten­ziv­no po­zo­riš­nu pred­sta­vu da zbi­van­ja u njoj prih­vat­a­ju kao sa­mu real­no­st. Pro­sto je ču­des­an taj ne­ver­o­vat­ni ste­pen i ta is­kre­no­st osećan­ja s ko­ji­ma ona bo­dre svo­je ju­n­a­ke ili stra­hu­ju za njih. Ali je u zab­lu­di onaj po­zo­riš­ni st­va­ralac ko­ji un­a­pred raču­na na be­zaz­le­no­st i naiv­no­st dečje pu­bli­ke ko­ja će mu se, be­spo­go­vor­no, od­mah pre­da­ti. Jer de­ca, ako im zbi­van­ja na sce­ni ni­su priv­lačna, i te ka­ko zna­ju da po­kažu ne­za­in­te­re­so­va­no­st svo­jim buč­nim Za­go­rom u sa­li.
Otu­da im tre­ba prići veo­ma oprez­no i kra­jn­je od­go­vor­no. Re­kao bih da ne po­sto­ji ni­jed­na olakša­va­juća okol­no­st na ko­ju bi se pi­sac, re­di­telj, glu­mac ili sce­no­graf mo­gao os­lo­ni­ti. Na­pro­tiv, za­to što je po­zo­rište de­ci ne sa­mo igra ne­go i mno­go više od igre, jer znat­no može da utiče na for­mi­ran­je njiho­ve lično­s­ti, veća je i oba­ve­za st­va­rala­ca da ulože mak­si­mum svo­je krea­tiv­no­s­ti. I sa­da do­la­zi­mo do jed­nog ne­ob­jašnji­vog ap­sur­da: ako smo se složi­li da rad na po­zo­rišnoj pred­sta­vi za de­cu ni­je ni u če­mu in­fe­rioran u od­no­su na sva­ko dru­go um­et­nič­ko st­va­ralašt­vo, on­da je za­i­sta ne­mo­guće pro­naći i je­dan oz­bil­jan raz­log za ta­ko ni­po­dašta­va­jući od­nos po­zo­riš­nih kri­tiča­ra. Njiho­vo tvrđen­je da je to ipak „jed­na spe­ci­fična oblast u ko­ju ni­su do­vol­jno upuće­ni" sa­mo je neu­verl­ji­vi iz­go­vor za njiho­vo st­var­no uver­en­je da je to nešto što eg­zistira na mar­gi­na­ma po­zo­rišnog ži­vo­ta. A ti­me se či­ni ve­li­ka ne­pravda onoj mal­obro­jnoj gru­pi ne­priz­na­tih en­tu­zi­ja­sta ko­ji sav svoj ta­le­nat pos­veću­ju de­ci. De­lu­je kra­jn­je obeshrabru­juće ka­da je­dan pi­sac, re­di­telj ili glu­mac, pos­le mno­gih go­di­na bavl­jen­ja ovim pos­lom, ne zas­luži ni­je­dan po­zo­riš­ni pri­kaz, ni­jed­nu jav­nu oce­nu. Zašto bi i na­j­bez­nača­j­ni­ja pred­sta­va u po­zo­rištu „za odras­le" bi­la vred­nija pažn­je ne­go kat­ka­da izu­z­et­no ima­gi­na­tiv­ne pred­sta­ve ko­je oduševl­ja­va­ju de­cu? I za­to, ako već se­lek­to­ri raz­nih smo­tri i fes­ti­vala ne­ma­ju ra­zu­me­van­ja za njih (sa Ste­ri­ji­nog po­zor­ja su već odav­no iščez­le), on­da bi ma­kar kri­tiča­ri mo­g­li da po­mo­gnu njiho­voj afir­ma­ci­ji i svo­jim jav­no iz­reče­nim su­do­vi­ma uči­ne nešto da či­tav niz sja­j­nih um­et­ni­ka izađe iz ničim zas­luže­ne ano­nim­no­s­ti.
• Vi ste pi­sa­li i reži­ra­li TV-se­ri­ja­le za de­cu. U če­mu je njiho­va po­seb­no­st u od­no­su na po­zo­rište?
- Ver­ujem u „uni­verz­al­no­st" drams­kog um­et­ni­ka u tom smis­lu da može la­ko da pre­la­zi iz jed­nog me­di­ja u dru­gi: os­no­va im je za­jed­nič­ka, a raz­li­ku­ju se sa­mo u sredst­vi­ma teh­nič­kog iz­raža­van­ja, što se može do­sta br­zo sav­la­da­ti. Otu­da je sas­vim pri­rod­no da se je­dan drams­ki pi­sac, re­di­telj ili glu­mac la­ko pri­la­gođa­va sredst­vi­ma ko­ji­ma
se služi te­le­vi­zi­ja. To pod­jed­na­ko važi i za film.
Možda je neo­bično­st mo­ga sluča­ja u to­me što sam ja na­jpre na­pi­sao „po­zo­riš­nu se­ri­ju", Bi­berČe, Grdi­lo, Vi­tez Stra­ha, pa za­tim to is­kust­vo ko­ris­tio na te­le­vi­zi­ji (se­ri­je: Drams­ke igre - Vu­kov ras­kov­nik, Kocka, kocka, kocki­ca, Ma­ri­cu - Pa­niću i dru­ge). Ra­zu­me se, ka­da se um­et­nik služi jed­nim me­di­jem, on­da se on tru­di da mak­si­mal­no ko­ris­ti nje­go­ve pred­no­s­ti: u po­zo­rištu je to ne­pos­red­na ži­va sli­ka, smeštena u tro­di­men­zio­nal­ni pro­stor; na te­le­vi­zi­ji je to ko­rišćen­je pla­no­va, br­ze pro­me­ne, živ rit­am. Obično se sma­tra da je rad na te­le­vi­zi­ji efe­me­ran, dnev­ni po­sao, kao i no­vi­narst­vo, i pošto se obavl­ja u žur­bi, tre­ba ga vrši­ti (o)la­ko, bez većih pre­ten­zi­ja. Ma­da ne spo­rim da u to­me ima deo is­ti­ne, mo­ram priz­na­ti da je moj pri­stup ovom pos­lu bio sas­vim drukči­ji. Im­pre­sio­ni­ran čin­je­ni­com da su naše emi­si­je emi­to­va­ne pred nez­a­mis­li­vo ve­li­kim gle­da­lištem (na os­no­vu istraži­van­ja ut­vrđe­no je da je u pi­tan­ju više­mi­li­ons­ka pu­bli­ka), osećao sam se oba­vez­nim da pišem i reži­ram isto ta­ko „oz­bil­jno" kao i u po­zo­rištu, što je izis­ki­va­lo izu­ze­tan na­por, jer, kao na tra­ci, bi­lo je pot­reb­no sni­mi­ti pre­ko sto­ti­nu emi­si­ja. Pa ipak, trud se is­pla­tio ne sa­mo za­to što su mno­ge emi­si­je re­prizi­ra­ne više pu­ta ne­go i sto­ga što sam, zah­val­ju­jući upra­vo li­terar­noj os­no­vi sce­na­ri­ja, us­peo iz njih da iz­vučem dve knji­ge drams­kih tek­sto­va - ma­la po­zor­ni­ca i Dečja po­zor­ni­ca. Znači, ipak je mo­guće ne­pos­red­no proži­man­je po­zo­rišta i te­le­vi­zi­je.
• Na Fabd­te­tu drams­kih um­et­no­s­ti u Beogra­du Vi pre­da­je­te dra­ma­tur­gi­ju. Ka­ko i na ko­ji način uvo­di­te mla­de u os­nov­ne pro­ble­me dra­ma­tur­gi­je?
- Pra­sta­ro je pi­tan­je: šta se u um­et­no­s­ti može nauči­ti? Mno­gi su uvereni da je os­nov­ni pre­dus­lov ta­le­nat ko­ji će za­tim, spon­ta­no, moći da se iz­ra­zi. Otu­da su i
sum­njiča­vi u po­gle­du mo­gućno­s­ti ško­lo­van­ja drams­kih pi­sa­ca: ne­ko može da uči za le­ka­ra, inžen­jera, prav­ni­ka... ali za dra­ma­tiča­ra! Ne­mo­guće! Jer da ni­je ta­ko, zar ne bis­mo ima­li da­le­ko veći broj do­brih pi­sa­ca. Znači, um­et­nik se ra­da ili ga ne­ma. Osim to­ga, pi­sa­ca i, uopšte, um­et­ni­ka, bi­lo je i ta­da ka­da ni­su po­sto­ja­le ško­le za njih. Re­klo bi se da ovo­me ne­ma pri­go­vora. Za­i­sta je ta­le­nat te­melj sve­ga. Ako ga ne­ma, nikak­vom se nau­kom ne može na­do­kna­di­ti. Među­tim, on je sa­mo dra­go­ce­ni mi­ne­ral ko­ga tek tre­ba bru­si­ti da bi iz nje­ga proi­zišao pra­vi dra­gulj. Za­to bih re­kao, ako osta­je­mo pri ovom po­ređen­ju, da je ško­la upra­vo ta ra­dio­ni­ca u ko­joj se bru­se mla­di ta­len­ti. Dok ni­je bi­lo ško­la, po­zo­rišta su bi­la te ra­dio­ni­ce u ko­ji­ma se iz ge­ne­ra­ci­je u ge­ne­ra­ci­ju pre­no­sio za­nat. Za­to je pri­rod­no, ako ba­ci­mo po­gled una­trag, da su na­j­veći drams­ki pis­ci na­j­n­e­pos­red­nije bi­li ve­za­ni za po­zo­rište.
Ne može se os­po­ri­ti da sva­ka um­et­no­st ima svo­ju teh­ni­ku, ko­jom um­et­nik mo­ra su­ver­eno da vla­da ka­ko bi mo­gao na na­j­bol­ji način da se iz­ra­zi. To pod­jed­na­ko važi za jed­nog pi­ja­ni­stu, sli­ka­ra, glum­ca, ba­let­s­kog igrača, a u istoj me­ri i za drams­kog pis­ca. U sva­koj od njih po­sto­je „pra­vila igre" ko­ja tre­ba upoz­na­ti i nji­ma ov­la­da­ti. Oso­bi­to, ka­da je reč o drams­koj um­et­no­s­ti, tu po­sto­ji mi­le­ni­js­ko is­kust­vo ko­je se ni na ko­ji način ne može zao­bići. To nika­ko ne znači da se iz bo­ga­te teo­ri­js­ke mis­li o dra­mi stu­den­tu do­ci­ra­ju ne­ka uni­verz­al­na pra­vila ko­jih se on mo­ra, u vi­du ne­kog oba­ve­zu­jućeg ko­dek­sa, be­spo­go­vor­no pri­drža­va­ti. To bi bio kra­jn­je dog­mats­ki pri­stup. Sva­ka um­et­no­st, da bi bi­la ži­va, mo­ra da se raz­vi­ja i men­ja, ta­ko da se i pra­vila na ko­ji­ma je zas­no­vana men­ja­ju, ne­sta­ju i no­va us­po­stavl­ja­ju. Svr­ha ško­le upra­vo jes­te u to­me da na je­dan sis­te­ma­tičan način ukaže na sve one pro­ble­me i teo­ri­js­ka raz­mišl­jan­ja o dra­mi od nje­nih poče­ta­ka do da­nas, a sva­kom
stu­den­tu je pre­pušte­no da iz to­ga pre­bo­ga­tog nas­le­da, već pre­ma svo­jim sklo­no­sti­ma, za se­be iz­vuče ona is­kust­va ko­ja bi mu mo­gla ko­ris­ti­ti u ne­pos­red­nom ra­du. Na taj način sva­ko od njih do­la­zi do ne­ke svo­je poe­ti­ke.
Osim ra­z­go­vora o po­je­di­nim teo­ri­js­kim aspek­ti­ma dra­ma­tur­gi­je, stu­den­ti pro­la­ze i kroz či­tav sis­tem prak­tič­nih vež­bi ko­je su po­vod za ra­z­go­vore i kri­tičke oce­ne, ka­ko pro­fe­so­ra ta­ko i ko­le­ga sa kla­se. Ti­me oni po­sta­ju sve­s­ni svo­jih greša­ka, ko­je sva­kim svo­jim dal­jim ra­dom po­kuša­va­ju da ispra­ve. Da zaključi­mo: ško­la si­gur­no ni­ko­me ne može da na­do­kna­di ta­le­nat, ni­ti može da ga nauči da bu­de do­bar pi­sac, ali može da po­mo­gne ono­me ko ima pri­rod­nog dara da se kraćim pu­tem, ne luta­jući, brže i bol­je iz­ra­zi.
• Os­vr­ni­te se na na­stav­ni plan i pro­gram svo­ga pred­me­ta?
- U na­sta­vi dra­ma­tur­gi­je na Fa­kul­te­tu drams­kih um­et­no­s­ti u Beogra­du na­puštena je ne­ka­dašn­ja prak­sa da šef pri­ma kla­su na počet­ku ško­lo­van­ja i vo­di je do di­ploms­kog ispi­ta, ta­ko da su stu­den­ti (s po­no­som) isti­ca­li u či­joj su kla­si di­plo­mi­ra­li. Is­kust­vo je po­ka­za­lo da je znat­no ko­ris­ni­je da se sva­ki pro­fe­sor spe­ci­ja­li­zu­je za je­dan seg­ment te za­i­sta obim­ne oblas­ti ko­ja se na­zi­va dra­ma­tur­gi­jom. Ta­ko se došlo do sle­dećeg na­stav­nog pro­grama po go­di­na­ma stu­di­ja:
I go­di­na: Uvod u dra­ma­tur­gi­ju (prof. Lj. Đo­kić)
II go­di­na: Teo­ri­ja dra­me od Ari­sto­te­la do kla­si­ciz­ma (prof. J. Hris­tić)
III go­di­na: Teo­ri­ja dra­me XVIII i HX­ve­ka (prof. V. Sta­men­ko­vić)
IV go­di­na: Drams­ki prav­ci XX ve­ka (prof. S. Se­le­nić)
Ako je reč o teo­ri­js­koj os­no­vi dra­ma­tur­gi­je na prvoj go­di­ni stu­di­ja, zada­tak je da se stu­den­ti uve­du u ovo po­dručje raz­ma­tran­jem os­nov­nih ka­rak­te­ris­ti­ka dra­me, ka­ko bi se
došlo do nje­nog bližeg određen­ja, de­fi­ni­ci­je. Za­tim se po­drob­no ana­li­zu­ju os­nov­ni ele­men­ti dra­me, pre sve­ga: ka­rak­te­ri, rad­nja, di­ja­log. Sle­deći deo od­no­si se na ono što bis­mo mo­g­li naz­va­ti struk­tu­rom, kom­po­zi­ci­jom dra­me: pra­ti se ceo pro­ces na­sta­jan­ja - od poč­et­ne in­spi­ra­ci­je, pravl­jen­ja pla­na, do sa­mog čina pi­san­ja, pro­blem eks­po­zi­ci­je, zaple­ta, su­kob­nih od­no­sa, kul­mi­naci­je, raz­rešen­ja. Teo­ri­ju pra­ti i či­tav niz prak­tič­nih vež­bi kroz ko­je stu­den­ti tre­ba da reša­va­ju ne­ke ne­pos­red­ne dra­ma­turške zadat­ke: pi­san­je fa­bu­le za dra­mu, bio­gra­fi­je li­ko­va, mo­no­lo­ga, di­ja­lo­ga u sti­hu, ski­ci­ran­je ne­ke rad­nje, nacrt drams­ke fa­bu­le pre­ma no­vins­koj ves­ti, pi­san­je drams­ke sce­ne i jed­nočin­ke, i dr. Tre­ba reći da se ovaj prak­tič­ni rad na­stavl­ja in­ten­ziv­no i kroz na­red­ne go­di­ne stu­di­ja: dra­ma­ti­za­ci­ja ro­mana, po­zo­rišna kri­ti­ka, ra­dio-dra­ma, ce­lovečern­ja dra­ma raz­nih žan­ro­va, tea­tro­loške stu­di­je i dr. Na­stav­ni pla­no­vi i pro­gram sač­in­je­ni su ta­ko da stu­dent, ko­ji prođe kroz ova­kav sis­tem stu­di­ja, bi­va os­po­so­bljen da se ba­vi ne sa­mo pi­san­jem dra­ma ne­go i da obavl­ja pos­love dra­ma­tur­ga, od­nos­no tea­tro­lo­ga i po­zo­rišnog kri­tiča­ra.
• Zašto još uvek na našim um­et­ničkim ško­la­ma ne po­sto­je se­mi­na­ri za dečji tea­tar, kao i za lut­kars­ko po­zo­rište, njiho­vu dra­ma­tur­gi­ju, reži­ju, glu­mu i ani­ma­ci­ju?
- Ne može se reći da ni­su čin­je­ni ne­ki po­kuša­ji da se i vra­ta um­et­ničkih ško­la ot­vore za um­et­ni­ke iz ove spe­ci­fič­ne po­zo­riš­ne oblas­ti. Ta­ko je na Fa­kul­te­tu drams­kih um­et­no­s­ti u Beogra­du jed­ne go­di­ne bi­la upi­sana klasa stu­de­na­ta lut­kar­s­ke reži­je ali se, na ža­lost, s njiho­vim di­plo­mi­ran­jem, ta ini­ci­ja­ti­va uga­si­la. Isto ta­ko, već du­gi niz go­di­na, na ovom istom fa­kul­te­tu po­sto­ji ela­bo­rat o os­ni­van­ju no­ve ka­te­dre za lut­karst­vo, s pre­ciz­no raz­rađe­nim pla­nom i pro­gramom. Teš­ko je
reći da li su u pi­tan­ju is­ključi­vo ma­te­ri­jal­na sredst­va ko­ja su neo­phod­na za teh­nič­ku opreml­je­no­st i za ot­va­ran­je no­vih rad­nih me­sta.
Ako se za­i­sta ne može ići na ova­ko op­ti­mal­na rešen­ja, ver­ujem da bi bi­lo sas­vim real­no i mo­guće da se na već po­sto­jećim gru­pa­ma za glu­mu, reži­ju i dra­ma­tur­gi­ju, kroz raz­ne se­mi­na­re ili no­ve pred­me­te, svi stu­den­ti upu­te i na ove pro­sto­re. Si­gur­no je da bi se ne­ki od njih, ta­ko os­po­so­blje­ni, pos­ve­ti­li i de­ci i lut­karst­vu.
• Ko­ji su Vaši dra­ma­turški sa­ve­ti pis­ci­ma dečjih i lut­kars­kih ko­ma­da?
- Ne­zah­val­no je da­va­ti sa­ve­te bi­lo ko­je vrs­te, pa i „dra­ma­turške". Ali ako raz­mišl­jam šta bih sSm uči­nio ka­da bih se po­no­vo našao na počet­ku (ali s ovim is­kust­vom), po­stu­pio bih na sle­deći način:
- išči­tao bih do­sta knji­ga iz oblas­ti teo­ri­je dra­me i po­zo­rišta, od ko­jih i kod nas već po­sto­je či­ta­ve ma­le bi­blio­te­ke, a po­seb­no one ko­je može­mo naz­va­ti „za­nat­s­kim" priruč­ni­ci­ma;
- či­tao bih znača­jna drams­ka de­la, ali ne sa­mo kao običan či­talac ne­go bih to či­nio „ana­li­tički", s po­seb­nom pažn­jom na to da sh­va­tim ka­ko je do­tič­ni au­tor, u tom svom de­lu, reša­vao po­je­di­ne dra­ma­turške pro­ble­me;
- od­la­zio bih re­dov­no na sve pre­mi­je­re, tru­deći se da i tu bu­dem isto­vre­me­no i pre­da­ni gle­dalac i ana­li­tičar;
- sva­ka­ko bih po­kušao da se „iz­nu­tra" vežem za ne­ko po­zo­rište da bih pra­tio pro­ces na­sta­jan­ja pred­sta­ve i upoz­nao se sa svim nje­nim či­nio­ci­ma;
- još u to­ku pi­san­ja svo­ga tek­sta kon­sul­to­vao bih se sa dra­ma­tur­gom po­zo­rišta ili s onim struč­nim lju­di­ma do či­jeg mišl­jen­ja držim; prih­va­tio bih sve njiho­ve pri­med­be ko­je bi mi se uči­ni­le umes­nim;
- ako bih imao sreće da mi se ko­mad iz­ve­de, do­la­zio bih na pred­sta­ve i os­luški­vao re­ak­ci­ju pu­bli­ke; to je pra­vi način za pro­veru ono­ga što sam na­pi­sao;
- bio bih veo­ma kri­tičan pre­ma se­bi, čak i ako bih us­peo s prvim de­lom; ni­je la­ko nad­maši­ti vlas­ti­ti us­peh, a to se uvek traži; za­to se i kaže da je teš­ko na­pi­sa­ti prvi ko­mad, ali još teže - dru­gi;
- sa sva­kim ko­ma­dom poč­in­jem is­počet­ka is­tina, uvek s nešto ma­lo više is­kust­va;
- za svo­je neu­s­pe­he ne bih kri­vio ni­ko­ga dru­gao­ga osim se­be, tražio bih njiho­ve uz­ro­ke u se­bi;
- ako sav moj trud i mo­je upor­no pi­san­je ne­ma­ju od­je­ka, do­bro bih se za­mis­lio: da li je bol­je bi­ti je­dan za­ne­se­ni gle­dalac u sa­li, ili je­dan za­ne­se­ni neu­s­pe­li pi­sac u li­te­ra­tu­ri.
• Ka­kav je da­nas u Ju­go­sla­vi­ji društ­ve­ni sta­tus i ka­ha je ulo­ga tea­tra i dra­me za de­cu?
- Iz ovo­ga što smo do sa­da re­kli može se la­ko zaključi­ti da je njiho­va ulo­ga nez­a­menlji­va, i to pod­jed­na­ko na es­tets­kom, obra­zov­nom i va­spit­nom pla­nu. U našoj zeml­ji te mo­gućno­s­ti tea­tra i dra­me za de­cu ni­su ni prib­ližno is­ko­rišće­ne. Ne­ke sta­tis­ti­ke po­ka­zu­ju da u Beogra­du, pre­ma bro­ju me­sta u sa­la­ma, bro­ju pred­sta­va i bro­ju de­ce, tek sva­ke čet­vr­te-pe­te go­di­ne jed­no de­te može da dođe na red kao gle­dalac. 0 dru­gim sre­di­na­ma da i ne go­vo­r­i­mo. Si­gur­no je da bi istraži­van­ja u tom prav­cu po­ka­zala da ni­je ma­li broj one de­ce ko­ja u to­ku či­ta­vog svog de­t­in­jst­va ni­su vi­de­la ni jed­nu pred­sta­vu! U tak­voj si­tua­ci­ji je za­i­sta teš­ko go­vo­ri­ti o ne­koj njiho­voj znača­j­ni­joj ulo­zi, jer i po­red sveg tru­da po­sto­jećih deči­jih po­zo­rišta, to je kap u moru pre­ma st­var­nim pot­reb­a­ma. Ver­ujem da je pra­vo rešen­je u to­me da sva po­zo­rišta ši­rom ot­vore vra­ta de­ci, da se na st­va­ran­ju pred­sta­va za njih an­gažu­ju na­j­bol­ji st­va­rao­ci: pis­ci, re­di­tel­ji, glum­ci i svi dru­gi sa­rad­nici. Ta­ko bi se st­vo­ri­li us­lo­vi da podm­la­dak, bez ko­ga ne­ma bu­dućno­s­ti, po­ste­pe­no sta­sa­va u pri­vrže­ni­ke po­zo­rišta za ceo ži­vot.
Što se tiče društ­ve­nog sta­tu­sa, svi­ma nam je do­bro poz­nat po­ložaj in­sti­tu­ci­ja kul­tu­re. Mno­gi­ma od njih ni­su pruže­ni ni os­nov­ni us­lo­vi za rad. Ovo u na­j­većoj me­ri važi za po­zo­rišta za de­cu. Čak ni Beograd ne­ma od­go­va­ra­jućih sa­la. Ži­veći u ano­nim­no­s­ti, pre­pušte­ni svo­me en­tu­zi­jaz­mu, ovi st­va­rao­ci tek tre­ba da se iz­bo­re za svo­ju društ­ve­nu po­zi­ci­ju.
• Os­vr­ni­te se na od­nos po­li­ti­ke i tea­tra za de­cu.
- Ne­ma sum­nje da po­zo­rište obavl­ja i te ka­ko znača­j­nu društ­ve­nu funk­ci­ju, pa ne ču­di da je če­sto bi­lo pod pas­kom, a kat­ka­da i do­vođe­no u si­tua­ci­ju da se pri­nud­no odriče svo­jih pro­je­ka­ta. Srećom, to se ni­je do­gađa­lo s po­zo­rištem za de­cu, iz pro­stog raz­lo­ga što ono ne­ma te po­li­tičke ekspli­cit­no­s­ti kao po­zo­rište za odras­le, u ko­me je jed­no vre­me po­sto­ja­lo čak „po­li­tič­ko po­zo­rište", ali se ni nje­mu ne može sas­vim po­reći „po­li­tično­st". To do­la­zi otu­da što sva­ki jav­ni čin, a to je ne­sum­nji­vo po­zo­rišna pred­sta­va, hteo-ne hteo, u većoj ili man­joj me­ri, vrši određe­ni društ­ve­ni uti­caj, pa sa­mim tim sa­drži i po­li­tič­ku di­men­zi­ju.
U ne­kim stra­nim sre­di­na­ma (ne ime­nu­jem ih iz raz­lo­ga što ne znam da li se da­nas u nji­ma si­tua­ci­ja pro­me­ni­la na bol­je) mo­glo se vi­de­ti ka­ko su po­zo­rišta za de­cu, iz­bo­rom ko­ma­da, nači­nom in­ter­pre­ta­ci­je, uvođen­jem „pe­d­ago­ga" u tea­tar, pra­tećim ma­te­ri­ja­lom ko­jim se „tu­mači" pred­sta­va, bi­la u funk­ci­ji po­sto­jeće ideo­lo­gi­je.
Ako već go­vo­r­i­mo o po­li­ti­ci, ona ne bi sme­la da bu­de nešto što spol­ja pro­di­re u ži­vo tki­vo tea­tra i ta­ko raz­a­ra nje­gov in­te­gri­tet. Po­li­ti­ka je pos­red­no ugrađena u pred­sta­vu kroz nje­ne st­va­rao­ce. Ne­mo­guće je za­mis­li­ti da pra­vi um­et­nik, oso­bi­to onaj ko­ji se obraća de­ci, ni­je hu­ma­nis­tički opre­del­jen i da se s na­j­bol­jim name­ra­ma ne obraća svo­me gle­dao­cu. A to što se či­ni da reč u teat­ru
kat­ka­da od­je­k­ne preoštro i pre­kri­tički tre­ba sh­va­ti­ti kao nje­go­vu pra­vu pri­ro­du od sa­mog na­stan­ka, ono se, mo­ra­mo priz­na­ti, hra­ni ljuds­kom glu­pošću i nes­reća­ma. Ali, zar čišćen­je „Au­gi­je­vih štala" ni­je u in­te­re­su i sa­me po­li­ti­ke?
• Ku­da ide dra­ma i tea­tar za de­cu (drams­ki i lut­kars­ki) unos i u sve­tu?
- Ka­da se u nas dra­ma i po­zo­rište ko­ji se obraća­ju de­ci ne bi izd­va­ja­li iz opštih po­zo­riš­nih kre­tan­ja, on­da bi se mo­glo reći: oni idu ta­mo ku­da i sveu­kup­no po­zo­rište. U tom sluča­ju go­vo­ri­li bis­mo ta­kođe o stils­kom i žan­rovs­kom bo­gatst­vu, o os­ni­van­ju no­vog scens­kog pro­sto­ra, o re­di­tel­js­kim i glu­mačkim istraži­vanji­ma, a ver­o­vat­no bi se ra­spravl­ja­lo i o „avan­gard­noj dra­mi za de­cu". Sve bi bi­lo u ži­vom pul­si­ran­ju, di­na­mično, raz­no­vr­s­no i sva­ka­ko priv­lačno za na­j­krea­tiv­ni­je st­va­rao­ce. Ova­ko izo­lo­va­ni, izd­vo­je­ni, ne­do­vol­jno priz­na­ti, ničim sti­mu­li­sa­ni, dra­ma i po­zo­rište za de­cu ži­ve u svom zat­vor­e­nom kru­gu ve­ge­ti­ra­jući, jed­va održa­va­jući tu ple­me­ni­tu is­kru. Kao da su se njiho­vi ak­te­ri, još uvek pu­ni po­le­ta, po­mi­ri­li sa svo­jom sud­bi­nom, a oni iz­van, ko­ji bi možda i mo­g­li nešto da uči­ne, iz­gle­da da pro­blem i ne re­gis­tru­ju. Za­to je teš­ko go­vo­ri­ti o ne­kom znača­j­ni­jem kre­tan­ju na­pred, ne­go pre o kre­tan­ju unu­t­ar ograđe­nog pro­sto­ra.
A što se tiče sve­ta, to je su­više ši­rok po­jam: ako se os­vr­ne­mo iza se­be - mno­gi su za­o­sta­li; ako po­gle­da­mo ispred se­be -po­ne­ko je uči­nio ko­rak-dva više.
1990. Lju­biša ĐO­KIĆ - Ra­dos­lav LA­ZIĆ
Komentari
Dodaj Novi RSS
+/-
Dodaj komentar
Ime:
Email:
 
Websajt:
Naslov:
 
Sledeća >
 
Baner
Secured by Siteground Web Hosting