LUT­KE I LUT­KI­CE
Kad je o našoj kul­tu­ri reč, če­sto ce, čak da­le­ko češće ne­go ka­da ce go­vo­ri o dru­gim sfera­ma st­var­no­s­ti i ime­nu­je pro­pa­dan­je ko­je nam se do­go­di­lo u pos­led­njem de­set­leću, ko­ris­ti jed­na ružna, naža­lost vr­lo pre­ciz­na, strana reč  de­va­sta­ci­ja. De­vastira­ti, da se pod­se­ti­mo,

znači opu­stoši­ti. Da ime­ni­ce i gla­go­li ima­ju svo­je kom­pa­ra­ti­ve i su­per­la­ti­ve, de­va­sta­ci­ja i de­vastira­ti znači­li bi upra­vo su­per­la­tiv od ime­ni­ce pro­pa­dan­je i gla­go­la pro­pa­da­ti. Um­et­no­st po­zo­rišta je u tak­voj de­vastira­noj/opu­stoše­noj si­tua­ci­ji da se može oz­nači­ti jed­nim od na­j­većih stra­dal­ni­ka. Narav­no, ista tak­va ili još go­ra sud­bi­na zadesi­la je i nje­gov odu­vek mar­gi­na­li­zo­va­ni deo  lut­karst­vo. No, pre ne­go što kre­nem u raz­ma­tran­je gde je naše lut­karst­vo da­nas, pod­sećam se sli­ke iz vre­mena ko­jim ni­ko ni­je bio zado­vol­jan a ko­je se da­nas, čak s pra­vom, može naz­va­ti „do­brim sta­rim". Ta­da sam, a bi­lo je to pre više od tri­naest go­di­na, kao se­lek­tor upra­vo za­vrše­nog Bi­jenala ju­go­slovens­kog lut­karst­va u Bu­go­j­nu, do­bio zada­tak i pra­vo da svoj lič­ni stav o ovoj um­et­no­s­ti opšir­no ela­bor­i­ram. Uči­nio sam to u for­mi lek­si­ko­na  od A do 3 (sva­ko slo­vo je­dan po­jam ili jed­no ime) a sam po­pis ne­kih od „en­ci­klo­pe­di­js­kih" je­di­ni­ca reči­to po­ka­zu­je sa kak­vim se i ko­jim se pro­ble­mi­ma lut­karst­vo ta­da „no­si­lo". Ama­te­riz­am (glu­ma­ca/ani­ma­tora), cena (ra­da, ali i ko­li­ko se uopšte ulaže u lut­karst­vo), dra­ma­tur­gi­ja (Ste­van Pešić i dra­ma­ti­za­ci­je), odras­li gle­dao­ci (po­jam lut¬­kars­ko po­zo­rište i po­zo­rište za de­cu ni­su si­no­ni­mi), re­di­tel­ji (na prs­te se mo­gu iz­bro­ja­ti oni od for­ma­ta, a da im lut­karst­vo ni­je uz­gred­ni po­sao)... Ta­da  „no­si­lo". Da­nas, iz­gle­da  iz­gu­bi­lo bit­ku. Ako se nešto ko­re­ni­to ne pro­me­ni i u od­no­su pre­ma lut­karst­vu i u nači­nu vođen­ja po­zo­rišta i ne spreče sve češći po­kuša­ji da lut­kars­ka po­zo­rišta „prera­sta­ju" u drams­ke tea­tre, sa ma­lim iz­gle­di­ma da se „rat­na sreća" preo­kre­ne. Upo­red­ni po­da­ci za­i­sta su obeshrabru­jući. Ono što se do­go­di­lo sa „Ra­do­vićem" na­jdras­tič­ni­ji je pri­mer. Na dva pos­led­nja, održana, Bi­jenala u Bu­go­j­nu  1987. i 1989, pri­ka­zao je ovaj tea­tar pet pred­sta­va, a kon­ku­ri­sao čak sa dva­naest! 3a dva pos­led­nja Sus­re­ta lut­ka­ra Sr­bi­je i za dva Fes­ti­vala ju­go­slovens­kih po­zo­rišta za dje­cu u Ko­toru, što se „mi­nu­log ra­da" tiče, još uvek na­jus­peš­ni­ji lut­kars­ki tea­tar u Sr­bi­ji, ni­je kon­ku­ri­sao ni sa jed­nom pred­sta­vom! No, fes­ti­va­li su sa­mo deo, i to ne na­jvaž­ni­ji, ukup­ne sli­ke. Po­kušaću da na nju ukažem što je mo­guće ob­jek­tiv­ni­je, na os­no­vu po­da­ta­ka. U Ju­go­sla­vi­ji*, da­nas ra­di se­dam lut­kars­kih po­zo­rišta. Tri su u Vo­jvo­di­ni  Po­zo­rište mla­dih u No­vom Sa­du, Dečje po­zo­rište Gyer­meks­zin­haz u Sub­o­ti­ci i Lut­kars­ka scena po­zo­rišta „Toša Jo­va­no­vić" u Zren­ja­ni­nu. Dva u Beogra­du  već po­m­in­ja­no Ma­lo po­zo­rište „Duš­ko Ra­do­vić" i
Po­zo­rište luta­ka „Pi­no­kio" u Ze­mu­nu. Preo­sta­la dva  Po­zo­rište luta­ka u Nišu i Dječje po­zo­rište u Pod­go­ri­ci. Isto kao i u ne­ka­dašn­joj „ce­loj" Ju­go­sla­vi­ji. Do­duše, ta­da je ra­di­lo i po­ro­dično po­zo­rište „Fe­niks" u Nišu (ra­di val­jda i sa­da  sa­mo u Špa­ni­ji) ali i ta­da je, a u pos­led­njem de­set­leću, bi­lo po­kuša­ja os­ni­van­ja no­vih tea­ta­ra. Onih pri­vat­nih, slič­nih „Fe­nik­su", „Ču­pe­rak" re­ci­mo, ali i u Panče­vu, Kral­je­vu, Srems­koj Mitro­vi­ci... Da kre­ne­mo re­dom. Od tea­tra do tea­tra. Od pro­ble­ma  do pro­ble­ma.

Komentari

Dodaj Novi RSS

Dodaj komentar

Ime: Email:  bez obaveštenjasa obaveštenjem Websajt: Naslov:

Dragan Cvetanović  - A sada? |d-m-Y H:i:s Bilo bi lepo da neko, mozda isti autor napravi "nastavak" t.j. presek stanja u pozoristima za decu od 2001. godine. pa do sada. P.S. A gde smo tu mi iz Kragujevca

Powered by !JoomlaComment 4.0 beta2