Prijava

Registrovani posetioci mogu da šalju priloge, komentare i pišu Blog



Lista članaka

Imaginacija lutkarskog teksta PDF Štampa El. pošta
Ocena korisnika: / 0
LošeNajbolje 
Autor teksta: Radoslav Lazić   

Ra­z­go­vor sa Ste­va­nom Pešićem
(1939 – 1994)

Šta za Vas pred­stavl­ja lut­kars­ki tea­tar kao um­et­nički iza­zov?
Lut­kars­ki tea­tar je, za me­ne, onaj u ko­me ima glu­ma­ca, mas­ki, luta­ka, bo­ja i mu­zi­ke. To je ideal­no po­zo­rište u ko­me se sve može do­go­di­ti.

P
red našim oči­ma do­gađa­ju se ču­da, preo­braža­ji; od cve­ta po­sta­je lep­tir, od lep­ti­ra ka­men, od ka­mena čo­vek. A šta tu tek čo­vek može bi­ti! On je zeml­ja, pti­ca, du­ga, Me­sec. Tu je sve što po­sto­ji ži­vo. Tu lju­di, ži­vo­t­in­je, mi­ne­ra­li i ne­bes­ka te­la go­vore jed­nim je­zi­kom, onim ko­jim su go­vo­ri­li u prvim da­ni­ma pošto je st­vor­en svet. U ovom teat­ru su sva bića i po­ja­ve rav­no­prav­ni. Scena je go­re i do­le; ne­ma gra­vi­ta­ci­je, ne po­sto­je si­le ko­je nas drže pri­ko­va­ne za zeml­ju. Tu čo­vek le­ti, drveće ho­da, a ras­kov­nik, tra­va ko­ja ot­va­ra vra­ta pri­ro­de, u našim je ru­ka­ma. Mašta je st­vo­ri­la svet; ona je za­kon i u ovom po­zo­rištu.

Kak­va su Vaša is­kust­va iz pi­san­ja drams­kih ko­ma­da za dečju lut­kars­ku sce­nu?
N
e pišem za de­cu, već za se­be. Ra­dost od sve­ta i ži­vo­ta iz­raža­va se jed­no­stav­nim je­zi­kom, a tu jed­no­stav­no­st i ra­dost po­se­du­ju još sa­mo de­ca. Ta­ko se do­go­di­lo da po­sta­nem i dečji pi­sac. Poe­zi­ja je je­di­ni za­kon ko­ga se pi­sac pri­drža­va. Nje­gov cilj je le­po­ta, dru­gih name­ra on ne­ma i ne sme da ima. Luis Ke­rol je uči­nio više do­bra lju­di­ma ne­go de­set hil­ja­da pe­d­ago­ga. Ne po­sto­ji fi­lo­zofs­kog ni mo­ral­nog pi­tan­ja ko­ji­ma se ne može ba­vi­ti ta­koz­vana književ­no­st za de­cu. Pi­tan­je je for­me i je­zi­ka ko­jim će se to iz­ra­zi­ti. Ba­jke i nar­od­ne pri­po­vet­ke go­vore o lju­ba­vi i smr­ti, oko če­ga se vr­ti i sav čo­ve­kov ži­vot. Ba­jke, zna­mo to, sećan­je su na ono što je bi­lo i slut­n­ja ono­ga što će bi­ti. Što još sa­mo de­ca ra­zu­me­ju njihov je­zik, to je za­to što su bliža sve­tu iz ko­ga su došla, a taj svet, zna­mo to baš po de­ci, ple­me­ni­ti­ji je i lepši od naše­ga. De­ca su i mu­dri­ja od nas. Ona zna­ju da je pravda os­nov sve­ta, a lju­bav po­kre­tač ži­vo­ta, za­to u priča­ma za de­cu pravda i lju­bav mo­ra­ju po­be­di­ti, jer svet i ži­vot osta­ju i pos­le nas. Sta­ri­ji su se užas­nu­li is­ti­ne o čo­ve­ku i knji­ge ko­je go­vore tu is­ti­nu, da­li su de­ci. Ona či­ta­ju Gu­li­ver­o­va pu­to­van­ja od Svifta i Ro­bin­so­na Kru­soa od De­foa.

Šta za Vas znači fe­no­men lut­ke?
M
ito­vi kažu da su bo­go­vi st­vo­ri­li čo­ve­ka od gli­ne, drve­ta, ka­mena i ko zna če­ga još. Dakle, i bo­go­vi su se igra­li lut­ka­ma. Ka­da su bi­li st­vore­ni, zah­val­ni lju­di ta­kođe su na­pra­vi­li li­ko­ve bo­go­va od gli­ne, drve­ta i ka­mena i mo­li­li im se. Čak i današn­je bez­božno vre­me ima sli­ke i ki­po­ve svo­jih vođa. Pre­ma to­me, bez luta­ka se ne može.

Ko je pre­sud­no uti­cao na Vaš književ­ni raz­voj?
P
isac je ispravl­jač Tvor­če­vih greša­ka ili, pak, st­va­ralac no­vog sve­ta. On može da bu­de sve, čo­vek, pti­ca, du­ga, crv, pla­ne­ta. Ka­da sed­ne za pi­saći sto, on pre­sta­je da bu­de određena lično­st i pret­va­ra se u ne­kog na Su­ma­tri ili po­sta­je, čak, ne­ka pri­rod­na po­ja­va, re­ci­mo grml­ja­vina ili svi­tan­je zo­re. Ta moć preo­braža­ja na­j­veća je u drams­kog pis­ca. Jer on ne stiče svoj dar; on se rađa sa nji­me. Uti­ca­ju ni­su ništa dru­go već rast, li­stan­je i cve­tan­je to­ga dara. Oni su i iz­bor po srod­no­s­ti. Ib­ze­nov Per Gint i Flo­bero­vo Is­kušen­je sve­tog An­to­ni­ja bi­li su za me­ne na­j­veće ohrab­ren­je. Es­hil i Ari­sto­fan bi­li su mi na­j­bol­ji uči­tel­ji, a Ka­li­da­si­na Ša­kun­tala na­j­veće ču­do. Što se tiče Šek­spi­ra, on i ni­je pi­sac, već svet či­ji smo mi de­lo­vi.

Ka­ko bis­te oka­rak­te­ri­sa­li ide­jno-es­tets­ku os­no­vu svo­ga drams­kog st­va­ralašt­va za lut­kars­ki i dečji tea­tar?
D
o sa­da sam na­pi­sao dva­de­se­tak ko­ma­da za lut­kars­ki i dečji tea­tar. Sva­ki od njih pri­ka­zi­van je u više po­zo­rišta. To­kom tih go­di­na naučio sam da se de­ci mo­gu, i mo­ra­ju, reći sve is­ti­ne o čo­ve­ku i sve­tu; da An­der­sen i Šek­spir go­vore o istim st­va­ri­ma sa­mo raz­liči­tim je­zi­kom.
Če­sto sam poč­in­jao da pišem ko­mad za odras­le; u ra­du, to se pret­va­ra­lo u ko­mad za de­cu. Za to su, mis­lim, dva raz­lo­ga. Prvi je težn­ja za jed­no­stav­nošću, a dru­gi žel­ja da to bu­de ra­dos­no. Sa­mo ta­ko se može pi­sa­ti za de­cu. A možda su i odras­li de­ca, sa­mo se od njih raz­li­ku­ju tek go­di­na­ma, bri­ga­ma i mis­li­ma.
Lut­kars­ko po­zo­rište za me­ne je ideal­no po­zo­rište.
Tu sam slo­bo­dan: od for­me, ogra­niče­no­s­ti sce­ne i glu­ma­ca, od oko­va je­zi­ka.
Tu je reč sve­moćna: reč „Sun­ce“ rađa sun­ce, a ono se, ako tre­ba, pret­vo­ri u zver, pla­ni­nu, ružu ili čo­ve­ka; gra­ni­ca­ma preo­braža­ja i ču­da ne­ma kra­ja.
Mašta je tu je­di­ni za­ko­no­da­vac pis­cu.
San, ba­j­ka je st­var­no­st: ovo po­zo­rište se ba­vi tom st­var­nošću.
Tu se bo­re, pa­te, vo­le, sme­ju i plaču, rađa­ju i umiru lju­di, ži­vo­t­in­je, pred­me­ti, ne­bes­ka te­la, bo­je , zvu­ci.
Tu ne važi za­kon gra­vi­ta­ci­je, a zvez­de se kreću pu­te­vi­ma ko­je im mi odre­di­mo.
Tu je sve ži­vo i sve ima moć go­vora; tu vla­da bratst­vo među bići­ma i po­ja­va­ma. Svet, to su bo­je: ovo po­zo­rište ne može bez sli­ka­ra.
Svet, to je mu­zi­ka: ovo po­zo­rište ne može bez zvu­ka.
Mo­ji ko­ma­di su na­men­je­ni tom ideal­nom po­zo­rištu. Mo­gu ih pred­stavl­ja­ti glum­ci, mo­gu se igra­ti s mas­ka­ma, lut­ka­ma, ili sa svi­ma za­jed­no.
To su sta­re priče, na­no­vo ispriča­ne. Sma­tram da je­dan ko­mad tre­ba da bu­de či­tav svet. Otu­da je u svim mo­jim ko­ma­di­ma, man­je ili više, is­ti sa­držaj: st­va­ran­je, tra­ga­n­je za nečim ili ne­kim, lju­bav, bor­ba itd. I svi se, narav­no, za­vrša­va­ju srećno. Ako ta­ko i ni­je u st­var­no­s­ti, tu je pi­sac da ispra­vi greške i pro­pus­te ži­vo­ta.
Jed­nom pes­ni­ku i jed­nom re­di­tel­ju mno­go du­gu­jem. To su Dušan Ra­do­vić i Sr­bol­jub Stan­ko­vić. Od prvo­ga sam naučio da ne­ma dečje književ­no­s­ti; književ­no­st je jed­na, po­sto­ji sa­mo pi­tan­je for­me.
Od drugo­ga sam učio o ču­des­nom sve­tu lut­karst­va.
Duša­nu Ra­do­viću i Sr­bol­ju­bu Stan­ko­viću sam pos­ve­tio knji­gu svo­jih ko­ma­da za dečje po­zo­rište i lut­kars­ki tea­tar, ko­ju je ob­ja­vio Vuk Ka­ra­džić, u Beogra­du, 1985, pod nas­lo­vom Grad sa zečjim uši­ma, gde su izašle mo­je dra­me za de­cu: Kri­la­ta kra­va, Gus­ka na me­se­cu, Čud­no ču­do, Lo­vač­ka priča, Ništa bez kon­ja i Grad sa zečjim uši­ma.

Šta je Vaša ars poe­ti­ca dra­me za de­cu?
D
rams­ki pi­sac je i re­di­telj, jer dru­gači­je ne bi mo­gao na­pi­sa­ti po­zo­riš­ni ko­mad. On je kao ma­te­ma­tičar; ništa ne može bi­ti sluča­jno i bez opravdan­ja. Po­stavl­jena jed­načina se mo­ra reši­ti; Be­ket je u to­me na­j­dos­led­niji i sva­ka reč i ge­st kod nje­ga su deo dra­me.
Pi­sac zna da se ko­mad ne odi­gra­va ni na ne­bu ni na zeml­ji, već na sce­ni. Ta scena je, za­pra­vo, sve: zeml­ja i ne­bo. Zbog to­ga in­di­ka­ci­ja je sa­stav­ni deo ko­ma­da, važan ko­li­ko i mo­no­log glav­nog ju­n­a­ka. Ka­da Puškin u Bo­ri­su Go­du­no­vu na­piše „Nar­od ću­ti“, on­da je tu sa­držana sva dra­ma, ce­lo­ku­pan Bo­ris Go­du­nov. Šek­spir, pak, iz svog preo­bil­ja do­pušta da sce­nu ure­de re­di­tel­ji i glum­ci, te sa­mo naz­nači me­sto i stan­je u ko­ji­ma se nešto do­gađa: „gra­d“, „oda­ja“, „bu­ra, sve jača“.

U kak­vom su od­no­su drams­ki au­tor i re­di­telj?
N
eka­da, kažu, ni­je bi­lo re­di­tel­ja. Pi­sac je st­va­rao ko­ma­de, a glum­ci ih igra­li. On­da je na­sta­lo Mo­der­no Do­ba. Po­ja­vio se ne­ko ni pi­sac ni glu­mac i uzeo vlast u svo­je ru­ke. Uzur­pa­to­ri, kao svi uzur­pa­to­ri, po­ne­kad su bi­li do­bri, češće rđa­vi. Po­ne­kad bi se re­di­telj to­li­ko osi­lio da je pra­vio pred­sta­vu od no­vins­kih iseča­ka, te­le­fons­kog ime­ni­ka i, uopšte, vešto je ba­ra­tao ma­kaz­a­ma pa se­kao odas­vud, a on­da je to šio i krpio. Do­gađa­lo se da od to­ga is­pad­ne pred­sta­va, ali zah­val­ju­jući glum­ci­ma. Glum­ci su čud­no­vata bića; oni ra­de što im kaže re­di­telj i ka­da se ne slažu sa nji­me. Pod­seća­ju na bića ko­ja spa­va­ju, pa ih tre­ba pro­bu­di­ti. Re­di­telj je taj ko­ji ih bu­di. Ta­da pod­seća na onog ko­ji je prve sta­nov­ni­ke Ra­ja na­go­vo­rio da uz­be­ru ja­bu­ku. Mo­der­no Do­ba okonča­no je po­bu­nom pu­bli­ke. Svr­g­nu­tom pis­cu je vraćena vlast, re­di­telj je po­stavl­jen za mi­nis­tra, a glum­ci su igra­li. I to beše jed­na po­zo­rišna ba­j­ka.

Šta je pred­met reži­je za de­cu?
P
ozo­rište je jed­no, „za de­cu“ i „za sta­ri­je“, raz­li­ka među nji­ma je sa­mo u je­zi­ku. Pošto je ta­ko, evo li­ka jed­nog re­di­tel­ja: on zna da je reč u teat­ru poče­tak i kraj sve­ga; zna da sve poč­in­je od glum­ca i da se sve nji­me za­vrša­va; on je sce­no­graf, ko­sti­mo­graf, kom­po­zi­tor i krea­tor luta­ka; veo­ma ret­ko do­la­zi u is­kušen­je da piše po­zo­riš­ni ko­mad; ne pra­vi pred­sta­vu za pu­bli­ku, či­je su ću­di pro­menlji­ve, već u sla­vu po­zo­rišta; jed­nom go­dišn­je reži­ra u lut­kars­kom po­zo­rištu, učen­ja ra­di; ni­kad ne zabo­ravl­ja da je svet na­stao u igri i da je po­zo­rište ogle­da­lo te igre, a on ma­j­stor u ra­dio­ni­ci ogle­dala; na­jzad, on je sve­stan da je sve taština, pa i sa­ma pre­mi­jera, i ve­se­lo pro­no­si kroz ži­vot to saz­nan­je.

Šta ste sa svo­jih bro­j­nih više­go­dišnjih pu­to­van­ja po evrops­kim i azi­js­kim do­no­si­li u svo­ju književ­nu ra­dio­ni­cu?
P
uto­vao sam mno­go, i kao mlad i sa­da. Bio sam po Evro­pi i u Azi­ji. Pri­po­ve­dač u Mel­vi­lo­vom Mo­bi Di­ku kaže: ka­da uh­va­ti se­be da se zadrža­va pred iz­lo­gom pro­dav­ni­ce mrt­vačkih ko­vče­ga, to je znak da tre­ba otići na mo­re. Ja sam, pos­led­njih go­di­na, od­la­zio u Azi­ju, na­jčešće u In­di­ju. Ta­mo mi je bi­lo do­bro, pa sam pos­le, kod kuće, ne ver­ujući da je ta­ko bi­lo, pi­sao sećan­ja na ta pu­to­van­ja. To su knji­ge o bo­rav­ku u Ne­pa­lu i na Sri Lan­ki, Kat­man­du i Svet­lo ostrvo. Treća knji­ga je po­ve­st Sa­rat i Vi­pu­li, a čet­vr­ta ro­man Ti­be­tan­ci. Ovu pos­led­nju ne­dav­no sam za­vršio i pre­dao je iz­da­vaču. Ni­sam bio na Ti­be­tu, ali su bi­li i po­no­vo se vra­ti­li ta­mo ju­n­aci mog ro­mana.
Pu­tu­jući po Azi­ji, ni­sam od­la­zio u po­zo­rišta, ni­ti sam se za­ni­mao za njih. Vi­deo sam tea­tar u ne­ka­dašn­jem Ka­bu­lu, u Ne­pa­lu, dve-tri pred­sta­ve u In­di­ji i jed­nu ti­be­t­ans­ku ope­ru u Dar­am­sa­li. To je bi­lo sve i, uglav­nom, sluča­jno. Inače, svud u Azi­ji poštu­ju pis­ca i ka­da sam bi­vao u pri­li­ci da go­vo­r­im šta sam, od to­ga sam imao sa­mo ko­ris­ti i do­bra.
Jed­nom, pre­la­zeći ne­pals­ko-in­di­js­ku gra­ni­cu kod Džog­ba­ni­ja, po­li­ca­jac se ozario ka­da je čuo či­me se ba­vim, pa je od­mah od­ju­rio ka­pe­ta­nu. Ka­pe­tan, sa br­ko­vi­ma i tur­ba­nom, ka­ko i do­li­ku­je nje­go­vom či­nu, još više se ozario, jer je i sam pi­sao, i to poe­zi­ju. I od­mah mi je počeo da go­vo­ri stiho­ve. Za­pra­vo, pe­vao ih je, na ben­gals­kom, i da ni­je bi­lo uni­for­me, po­mis­lio bih da je pre­da mnom sam Ra­bin­dra­nat Ta­go­re. Za­tim sam ja nje­mu go­vo­rio stiho­ve. Ni­sam ih pe­vao, ali sam se spa­sao re­ci­tu­jući Bran­ka, pa sam čak i poh­va­lu zas­lužio. Pos­le to­ga smo pi­li čaj i na­sta­vi­li ra­z­go­vor o poe­zi­ji, ko­me je pri­sust­vo­va­lo i svo oso­blje gra­nič­ne po­sta­je. Njiho­voj služ­bi to ni­je sme­ta­lo, a i po­ne­ki šver­cer je imao ko­ris­ti od to­ga. Pro­ve­li smo ta­ko ne­ko­li­ko sa­ti, pa zabo­ra­vi­li, i ja i ka­pe­tan, da mi je pot­reb­na vi­za. Nju su mi, među­tim, za­traži­li već u prvom gra­du, te sam se vra­tio na gra­ni­cu. Svi se veo­ma obra­do­vaše što me po­no­vo vi­de, pa me po­nu­diše i pi­rinčem za veče­ru i pre­noćištem, jer je grad bio da­le­ko.

O če­mu sa­da piše­te?
R
adim na jed­nom ru­ko­pi­su. Na­stao je pre mno­go go­di­na i više go­di­na me je če­kao. To je fan­tas­tična i sa­ti­rična knji­ga o mom za­viča­ju. Ima hil­ja­du osam sto­tina strana. Ne znam ka­da ću je za­vrši­ti.
Da se od­mo­rim od tih pos­lo­va, pi­saću s vre­mena na vre­me ko­ma­de za de­cu. Na­j­bol­je se osećam dok pišem za lut­kars­ko po­zo­rište. Za to ima više raz­lo­ga. Prvi je što je mašta ov­de za­kon. Dru­gi je što su red i ma­te­ma­ti­ka neo­phod­ni, a bez to­ga ne­ma po­zo­rišnog ko­ma­da. I sla­va je raz­log za pi­san­je. Ako se gle­da­lište sme­je ili zav­la­da ta­jac u nje­mu, ja ta­da mis­lim: to je zbog me­ne i od po­no­sa se nad­mem kao pe­tao, sa­mo što ne za­ku­ku­ričem! Raz­log su, za­tim, i glum­ci. Uvek se ču­dim i di­vim ka­ko sva­ko­ga dana mo­gu da bu­du ne­ko dru­gi, i za­vi­dim im što očas mo­gu da po­sta­nu mu­dra­ci, le­po­ti­ce, konji, ruže ili čak pla­ne­te, a pi­sac to može sa­mo jed­nom, dok je za pi­saćim sto­lom.

U ko­joj je me­ri Bi­jena­le ju­go­slovens­kog lut­karst­va u Bu­go­j­nu pod­sti­caj raz­vo­ju do­maće lut­kar­s­ke dra­ma­tur­gi­je?
B
ijena­le ju­go­slovens­kog lut­karst­va je ve­li­ka po­drš­ka našoj dra­ma­tur­gi­ji za de­cu. On je za­mišl­jen kao ne­go­van­je do­maće dra­ma­tur­gi­je i ta­kav će, na­dam se, i osta­ti. Mis­lim da to ne­go­van­je ne tre­ba da se sve­de je­di­no na to da po­zo­rišta učest­vu­ju na Bi­jena­lu sa tek­sto­vi­ma do­maćih pi­sa­ca. Ono bi mo­ra­lo da nađe načina i sredst­va i da štam­pa te tek­sto­ve. Tek ta­da bi mi­si­ja Bi­jenala bi­la u pot­pu­no­s­ti is­pun­jena.

 

Ra­dos­lav La­zić

Komentari
Dodaj Novi RSS
+/-
Dodaj komentar
Ime:
Email:
 
Websajt:
Naslov:
 
< Prethodna
 
Baner
Secured by Siteground Web Hosting