|
Glumci lutkari -
Iskustva iz prakse
|
|
Autor teksta: Mima Janković
|
|
Strana 1 od 3  Teatar na ulici nije ništa novo, to je jasno, to pokazuje istorija razvoja požarišta i mnogi primeri njegovog postojanja, što se lutkarstva tiče, rad u ovoj oblasti u nas je veoma skroman,
pa se o stvaranju neke sopstvene teorije ne može govoriti, ali postoje lična i dugogodišnja iskustva iz kojih se već mogu izvući zaključci, koji potvrđuju i produbljuju ranija ili tuđa iskustva. Radeći u zatvorenim pozorišnim kućama, na tradicionalan način, nismo ni slutili koliku potrebu za takvom vrstom predstava ima upravo naše vreme. Iz jednog, prvog, pokušaja to se naslutilo, a kasnije i potvrdilo. Ali krenimo od početka tog našeg iskustva. Šibenski Festival djeteta, ta značajna manifestacija stvaralaštva za decu (i dece takođe), radi osveženja svog sveukupnog programa, 1974. godine doneo je odluku da uvede takozvane »ulične programe«. Nekoliko glumaca dobilo je ponudu da napravi male programe, uglavnom lutkarske, koji će se izvoditi na ulicama i trgovima, na dnevnom svetlu i bez obavezne i organizovane publike. I počelo je. Bilo je hrabro izaći na ulicu i početi program dok ljudi šetaju, ćaskaju ili su zauzeti nekim svojim poslom. Šta ako niko ne zastane? Šta ako se onaj ko zastane podsmehne i prođe? Šta ako...? Strah (i stid) javlja se kad je to prvi put, bez prethodnog iskustva i znanja. Nema kupljene ulaznice, popodne nije proteklo u pripremi da se iziđe u pozorište. Nema sedišta, gašenja svetla, tišine pred dizanje zavese, nema konvencionalnosti. Višegodišnji rad na ovakvim programima doneo je određena, jasna saznanja.
|
