Lju­biša ĐO­KIĆ - SCENA /Ogle­di o lut­karst­vu/

Srps­ke nar­od­ne pes­me odu­vek su priv­lači­le pažn­ju naših drams­kih pi­sa­ca, ta­ko da su mno­gi­ma pos­luži­le kao os­nov­na in­spi­ra­ci­ja za sopst­vena de­la. Taj se st­va­ralački put može ne­pre­ki­nu­to pra­ti­ti još od vre­mena ro­man­tiča­ra pa sve do današn­jeg dana (da na­ve­de­mo sa­mo ne­ko­li­ko pos­led­njih de­la: Ba­no­vić Stra­h­in­ja Bo­ris­la­va Mi­ha­jlo­vića Mi­hi­za, Omer i Me­ri­ma Mi­ros­la­va Be­lo­vića i Ste­vana Pešiča, Ha­sa­na­gi­ni­ca Lju­bo­mi­ra Si­mo­viča). Među­tim, nar­od­na pri­po­vet­ka du­go je osta­ja­la po stra­ni i ni­je priv­lačila pažn­ju naših dra­ma­tiča­ra. Toj čin­je­ni­ci ni­je la­ko naći ob­jašn­jen­je. Može se reći: sla­va srps­kih nar­od­nih pe­sa­ma je da­le­ko veća,

a osim to­ga neu­po­re­di­vo su bro­j­ni­je i te­mats­ki raz­no­vr­s­ni­je. Ia­ko to ni­je spor­no, ipak se i u nar­od­nim pri­po­vet­ka­ma nal­a­ze oz­bil­j­ni drams­ki po­ten­ci­ja­li ko­ji se nu­de za scens­ku obra­du. I dok su se naši drams­ki pis­ci ba­vi­li dra­ma­ti­za­ci­ja­ma i prera­da­ma stra­nih ba­jki, ta­ko da su nam sce­ne bi­le pre­plavl­je­ne raz­nim Pe­pel­ju­ga­ma, Sneža­na­ma, Ci­ven­ka­pa­ma, Palči­ca­ma, Pi­no­ki­ji­ma, Pe­trom Pa­nom ili Mač­kom u čiz­ma­ma, nar­od­na pri­po­vet­ka je ča­mi­la u sen­ci i strplji­vo če­ka­la da bu­de scens­ki oživl­jena. A da je ta­kav od­nos pre­ma njoj bio ne­pra­ve­dan, la­ko je do­ka­za­ti. U nji­ma se nal­a­ze sve pret­po­stav­ke za po­zo­riš­nu igru; i to se pod­jed­na­ko od­no­si na one ko­je je Vuk naz­vao „žens­kim" i „muškim" („Žens­ke su pri­po­vi­jet­ke one u ko­ji­ma se pri­po­vi­je­da­ju ko­je­kak­va Ču­de­sa što ne može bi­ti, a muške su one u ko­ji­ma ne­ma ču­de­sa, ne­go ono što se pri­po­vi­je­da re­kao bi čo­vjek da je za­i­sta mo­glo bi­ti."): mašto­vi­te su, pu­ne nar­od­nog du­ha, pod­jed­na­ko poe­tič­ne i du­ho­vi­te; struk­tu­ra njiho­ve fa­bu­le go­to­vo po pra­vi­lu je dra­ma­tična: uvek je tu ne­ki su­kob u pi­tan­ju, ne­ka bor­ba iz­među do­bra i zla, iz­među prav­de i ne­prav­de, iz­među vispre­no­s­ti du­ha i nje­go­ve ogra­niče­no­s­ti. Šta­više, i tok rad­nje ima drams­ku li­ni­ju, jer u nje­mu može­mo pre­poz­na­ti: uvod­ni deo - eks­po­zi­ci­ju, zaplet, us­pon rad­nje, kul­mi­naci­ju i rasp­let. Ako to­me do­da­mo da u nji­ma ne­ma zas­to­ja, pre­ki­da us­led di­gre­si­ja, me­di­ta­ci­ja, apstrak­ci­ja, ne­go sve teče ne­pre­ki­nu­to u ži­vim sli­ka­ma ko­je traže ne­pos­red­nu vi­zue­li­za­ci­ju, on­da se može vi­de­ti da je u nji­ma sa­držana bo­ga­ta scens­ka gra­da.

Komentari

Dodaj Novi RSS

Dodaj komentar

Ime: Email:  bez obaveštenjasa obaveštenjem Websajt: Naslov:

Powered by !JoomlaComment 4.0 beta2