SCENS­KA BA­J­KA I NJE­NE OD­LI­KE

Rad se ba­vi stu­di­jom Mi­li­vo­ja Mlađe­no­vića Scens­ke ba­jke Aleksan­dra Po­po­vića. Pred­met Mlađe­no­viće­ve ana­li­ze su tri Po­po­viće­ve „scens­ke ba­jke" nas­ta­le po poz­na­tim pred­loš­ci­ma: Cr­ven­ka­pi, Sneža­ni i se­dam pa­tul­ja­ka i Pe­pel­ju­zi. Rad uka­zu­je na Mlađe­no­vićev ana­li­tički me­tod, nje­go­vu zao­ku­plje­no­st žan­ro­vi­ma i međuž­an­rovs­kim od­no­si­ma, drams­kom struk­tu­rom i značenji­ma Po­po­viće­vih tek­sto­va.

Sve ovo na­b­ro­ja­no, za­pra­vo, do­ka­zu­je ute­mel­je­no­st Mlađe­no­viće­vog zaključ­ka da je Aleksan­dar Po­po­vić „pos­ma­trao ži­vot kao glav­nog književ­nog ju­n­a­ka"1.
Tri dra­me za de­cu A. Po­po­vića nas­ta­le su preob­li­ko­van­jem nar­od­nih ba­jki u for­mu dra­me i upra­vo na ovo­me, či­ni se, in­sistira Mi­li­vo­je Mlađe­no­vić, jer to više ni­su ba­jke, ne­go pra­ve dra­me. Ka­ko se u dva­de­se­tom ve­ku broj žan­ro­va i po­dž­an­ro­va sve više uveća­vao, što u knji­zi su­ge­riše i M. Mlađe­no­vić, Aleksan­dar Po­po­vić je, ispo­mažući se opštim ter­mi­nom ko­mad, sam de­ter­mi­ni­sao svo­je ko­ma­de za de­cu, pa je ta­ko Cr­ven­ka­pa „dečja igra u tri kriške", Snežana i se­dam pa­tul­ja­ka „po­vod za služen­je igre u tri de­la",a Pe­pel­ju­ga je „ba­j­ka za pri­ka­zi­van­je u tri de­la". Ti­me je pi­sac st­vo­rio ob­lik ko­ji kod gle­dala­ca pre sve­ga, ali i kod či­tala­ca, bu­di zado­vol­jst­vo na­sta­lo iz spo­ja osećan­ja no­vog i osećan­ja pre­poz­na­van­ja. Glav­ni ju­n­aci, mo­ti­vi i sižei su ino­vi­ra­ni, ali je obra­zac ba­jke i dal­je pre­poz­natl­jiv.
Među­tim, do­da­li bis­mo da je osećan­je pre­poz­na­van­ja, u st­va­ri, dvostru­ko. I da zado­vol­jst­vo u tek­stu, ta­kođe, prois­tiče iz to­ga: nai­me, po­red pre­poz­na­van­ja uo­biča­je­nih si­tua­ci­ja i li­ko­va iz ba­jki, gle­dalac/či­talac pre­poz­na­je i nešto „no­vo" - si­tua­ci­je iz svog sva­kod­nev­nog ži­vo­ta ili no­ve ju­n­a­ke slič­ne oni­ma iz svog okružen­ja.
Ova ra­van „no­vog", ia­ko od­stu­pa od she­me kla­sič­ne ba­jke (ka­ko je nas­lovl­je­no i jed­no po­glavl­je ove knji­ge), u suštins­kom se ne udal­ja­va mno­go od značen­ja i ide­ja na­ve­de­nih ba­jki. Sav­lađi­van­je i pre­va­zilažen­je pro­ble­ma odra­stan­ja, ra­zoča­ren­ja i su­par­ništ­va osta­ju i u Cr­ven­ka­pi, i u Sneža­ni i se­dam pa­tul­ja­ka i u Pe­pel­ju­gi.
Uoča­va­jući di­dak­tički ton (ia­ko se na počet­ku, u fus­no­ti, au­tor Mi­li­vo­je Mlađe­no­vić do­ne­kle ogra­dio od ana­li­ze di­dak­tičke rav­ni, su­ge­rišući da bi di­dak­tički ni­vo dra­me tre­ba­lo da bu­de te­ma za­seb­nog, obim­nog ra­da), au­tor ana­lizi­ra­jući tek­sto­ve Po­po­viće­vih ko­ma­da uoča­va pišče­vo naglaša­van­je di­dak­tičkih poru­ka u di­das­ka­li­ja­ma, u in­struk­ci­ja­ma glum­ci­ma i re­di­tel­ju i dru­gim na­po­me­n­a­ma.
U po­glavl­ju „Ana­li­za sa­drža­ja Po­po­viće­vih dra­ma za de­cu" au­tor podv­lači da se, uzi­man­jem građe za dra­mu, mo­ra­ju uze­ti mo­ti­vi iz de­ci poz­na­tih ba­jki, ko­ja će, već ka­da ču­ju nas­lov oče­ki­va­ti odre|eni sa­držaj. Po­po­vić je taj ko­ji uzo­re za svo­je dra­me za de­cu nal­a­zi u kla­sič­nim ba­j­ka­ma, ali, ka­ko je uoče­no, struk­tu­ru ba­jke ne preu­zi­ma di­rekt­no. Mo­ti­vi su preu­ze­ti iz ba­jki di­rekt­no, ali je drams­ka priča mo­der­na, ak­tu­el­na.
U Pe­pel­ju­gi su maće­ha i nje­ne kće­ri go­to­vo op­sed­nu­te „pos­led­njom mo­dom", a su­kob do­bra i zla po­sta­je su­kob pri­rod­nog i iz­veštače­nog, ple­me­ni­tog i pri­mi­tiv­nog, ili, na pri­mer, u Snežža­ni i se¬dam pa­tul­ja­ka su­kob iz­bi­ja zbog op­sed­nu­to­s­ti le­po­tom.
Na­j­veće od­stu­pan­je od kla­sičnog obras­ca, au­tor je uočio u Cr­ven­ka­pi, i re­kli bis­mo da je u ovoj dra­mi i na­juočl­ji­vi­ji pouč­ni ton. Mi­li­vo­je Mlađe­no­vić, s pra­vom, podv­lači da je os­nov­na ide­ja dra­me „da sve ne­vol­je ko­je čo­ve­ka sus­tižu po­tiču iz nez­nan­ja".
Ono što sma­tra­mo važ­nim ka­da je u pi­tan­ju dra­ma na­men­jena de­ci, a što je pod­vuče­no u stu­di­ji, je da je suština i kod Po­po­vića i u ba­j­ka­ma ista. Va­j­ka se na sce­ni sa­mo prerađu­je, do­bi­ja ne­ka no­va značen­ja, ad­ap­ti­ra no­vom du­hu, ali njena ma­tri­ca fan­tas­tično­st i mašto­vi­to­st, bi­va oču­vana. Ia­ko piše za de­cu, Aleksan­dar Po­po­vić se „igra" ka­rak­te­ris­ti­ka­ma našeg men­ta­li­te­ta, ko­ris­teći stils­ka sredst­va ka­rak­te­ris­tična za svo­je dra­me „za odras­le": hu­mor, iro­ni­ju, par­odi­ju, i ovo važi za sve tri scens­ke ba­jke.
Tu­mačeći dal­je Cr­ven­ka­pu kao dra­mu na­jb­ližu ko­me­di­ji, au­tor da­je još jed­no određen­je, no­vo i in­te­resant­no, da je to far­sa za de­cu.
Ide­ja da Aleksan­dar Po­po­vić, i ka­da piše za de­cu, go­vo­ri o našem men­ta­li­te­tu, pišući de­lo blis­ko far­si (ako far­su sagle­da­va­mo kao drams­ki žanr ne­ti­pičan za dečju književ­no­st) može do­ves­ti
Zaključak da je ovo čak ak­tu­el­ni­je da­nas ne­go pre če­trde­se­tak go­di­na, ka­da su dra­me nas­ta­le, sam se na­m­et­nuo.
do sle­dećeg pi­tan­ja: ko­li­ka je slično­st iz­među scens­kih ba­jki Aleksan­dra Po­po­vića i nje­go­vih dra­ma za odras­le? U jed­nom seg­men­tu, go­vor­eći o struk­tu­ri Po­po­viće­ve dra­me za de­cu, Mi­li­vo­je Mlađe­no­vić, go­vor­eći o nas­lo­vi­ma po­glavl­ja, do­la­zi do zaključ­ka da po svo­joj struk­tu­ri Pe­pel­ju­ga na­jviše na­li­ku­je dra­ma­ma za odras­le.
Ve­za iz­među dra­ma na­men­je­nih de­ci i onih na­men­je­nih sta­ri­ji­ma, ka­da je reč o Aleksan­dru Po­po­viću, mo­gla bi bi­ti za­niml­ji­va te­ma za dal­ja istraži­van­ja, naroči­to pošto se i u ovoj stu­di­ji une­ko­li­ko do­ta­kao slično­s­ti iz­među ko­ma­da za de­cu i za odras­le, na pri­me­ru dra­me Raz­vo­j­ni put Bo­re Šna­j­dera, kao jed­ne od na­j­bol­jih srps­kih pos­le­rat­nih dra­ma (ko­me­di­ja men­ta­li­te­ta).
A na­ma je ova te­ma, ve­za iz­među Po­po­viće­vih drams­kih tek­sto­va, na­m­et­nu­la jed­no no­vo pi­tan­je (možda se i au­tor stu­di­je to za­pi­tao): ko­me su na­men­je­ne scens­ke ba­jke, i za kak­ve je či­tao­ce i gle­dao­ce pi­sao Aca Po­po­vić? Je­dan od mo­gućih od­go­vora, naš od­go­vor, bio bi da je Po­po­vić pi­sao za svog bu­dućeg gle­dao­ca (igra reči­ma je namer­na). Jer, kao da je ba­j­ka­ma na sce­ni pri­pre­mao najm­lađe gle­dao­ce za svo­je ko­me­di­je ili far­se za odras­le.
I da se, na kra­ju, vra­ti­mo na poče­tak. Go­vor­eći o ter­mi­no­lo­gi­ji, Mi­li­vo­je Mlađe­no­vić uka­zu­je na nea­dek­vat­no­st određen­ja „dra­ma za de­cu" ili naro¬či­to „dečja dra­ma". No, upra­vo sin­tag­mom iz nas­love ove stu­di­je - „scens­ke ba­jke" - na­j­bol­je je oka­rak­te­ri­sana drams­ka vr­sta pi­sana za iz­vođen­je pred mlađom pu­bli­kom, te bi se ovaj ter­min mo­gao ubu­duće ko­ris­ti­ti ne sa­mo ka­da su u pi­tan­ju de­la Aleksan­dra Po­po­vića, ne­go i dru­ga de­la za de­cu. A mi bis­mo bi­li slo­bod­ni da po­nu­di­mo i jed­nu su­ge­s­ti­ju, te bi kao va­ri­jan­ta ovak­vih ko­ma­da za de­cu mo­gla da pos­luži i sin­tag­ma „scens­ke priče", ili ne­ka to­me slična.

Sum­ma­ry

SCE­NIC FAI­RY TA­LE AND ITS CHA­RAC­TE­RI­STICS - MI­LI­VO­JE ML­AD­JE­NO­VICH AS A RE­SE­AR­CHER OF DRA­MA FOR CHILD­REN

The pa­per deals with the stu­dy Aleksan­dar Po­po­vics Sce­nic Fai­ry Ta­les by Mi­li­vo­je Mla­re­no­viž. The sub­ject mat­ter of Mlard­je­no­vic ana­ly­sis are the three Po­po­vic's „sce­nic fai­ry ta­les" writ­ten upon the well­known pat­terns: Litt­le Red Ri­ding Hood, Snow Whi­te and the Se­ven Dwarfs and Cin­de­rel­la. It has be­en poin­ted out to Mla­re­no­viž's ana­ly­tic me­thod, his in­te­rest in gen­res and re­la­ti­ons bet­ween gen­res, dra­ma­tic struc­tu­re and the mea­ning of Po­po­vic's texts.
Key words: gen­res, dra­ma­ti­za­tion, res­ha­ping of folk ta­les, sce­nic fai­ry ta­le

Komentari

Dodaj Novi RSS

Dodaj komentar

Ime: Email:  bez obaveštenjasa obaveštenjem Websajt: Naslov:

Powered by !JoomlaComment 4.0 beta2