LUTKARSKI TEKSTOVI HA REPERTOARU POZORIŠTA MLADIH PDF Štampa El. pošta
Ocena korisnika: / 2
LošeNajbolje 
Lutkarski tekstovi - Kriza tekstova za lutke
Autor teksta: Zoran ĐERIĆ   

Zoran ĐerićPo­zo­rište mla­dih je za­poče­lo 78. se­zo­nu lut­kars­kom pred­sta­vom Puk!, po tek­stu poz­na­tog bu­gars­kog pis­ca za de­cu, Va­le­ri­ja Pe­tro­va. Prethod­na, 77. se­zo­na, za­poče­ta je drams­kom pre­mi­je­rom. A pre to­ga, go­to­vo go­di­nu dana, ni­je ima­lo pre­mi­je­ru na lut­kars­koj sce­ni. Zašto je to ta­ko? Ima više raz­lo­ga. Do no­vih lut­kars­kih pro­je­ka­ta do­la­zi se ret­ko i oteža­no.

Na­j­veći pro­blem su struč­ni ka­dro­vi: od lut­kars­kih re­di­tel­ja, pi­sa­ca za lut­kars­ko po­zo­rište, dra­ma­tur­ga, krea­tora luta­ka, sce­no­grafa, ko­sti­mo­grafa, do sa­mih glu­ma­ca­lut­ka­ra. Ia­ko ovo po­zo­rište ima stal­nog re­di­tel­ja i glum­ce sa afi­ni­te­tom za lut­ku i is­kust­vom u ra­du na lut­kars­kim pred­sta­va­ma, u ne­do­stat­ku dru­gih ele­me­na­ta krea­tora luta­ka, sce­no­gra­fi­je i ko­sti­mo­gra­fi­je lut­kars­kih pred­sta­va - pri­nuđe­no je da traži po­moć sa stra­ne, na­jčešće iz Bu­gar­s­ke, što, um­no­go­me, kom­pli­ku­je i us­po­ra­va pri­pre­mu no­vih pred­sta­va.
U pos­led­njih ne­ko­li­ko se­zo­na sve više drams­kih re­di­tel­ja prih­vata se zadat­ka da reži­ra lut­kar­s­ke pred­sta­ve, što, uglav­nom, re­zul­tu­je pro­seč­nim ost­va­renji­ma, da­le­ko od is­tins­ke lut­kar­s­ke vešti­ne, pa i um­et­no­s­ti.
Ne­ma ni­jed­nog lut­kars­kog po­zo­rišta u našoj zeml­ji ko­je ne oseća ne­do­sta­tak ka­dro­va os­po­so­blje­nih za lut­karst­vo, a opet, bez ob­zi­ra na bro­jno­st po­zo­rišta i još uvek ve­li­ku za­in­te­re­so­va­no­st i pot­re­bu najm­lađe pu­bli­ke i sad već os­mu de­ce­ni­ju eg­zistiran­ja lut­kars­kih po­zo­rišta kod nas, ne­ma na aka­de­mi­ja­ma ili fa­kul­te­ti­ma drams­kih (ili scens­kih) um­et­no­s­ti ni pred­me­ta ni po­seb­nog lut­kars­kog kur­sa. A neo­phod­no je, ka­ko bi se obez­be­di­la bu­dućno­st lut­kars­kim sce­n­a­ma i lut­kars­koj um­et­no­s­ti kod nas, ško­lo­va­ti lut­kar­s­ke dra­ma­tur­ge, re­di­tel­je, glum­ceani­ma­to­re luta­ka, krea­to­re luta­ka, sce­no­gra­fe, ko­sti­mo­gra­fe, kom­po­zi­to­re, pa i teo­re­tiča­re, is­to­riča­re i bu­duće pro­fe­so­re lut­karst­va.
Od sa­mog počet­ka os­ni­van­ja lut­kars­kih po­zo­rišta kod nas uka­zi­va­lo se na opas­no­st od di­le­tan­tiz­ma. Naža­lost, vr­lo ma­lo je uč­in­je­no da se taj ne­do­sta­tak uklo­ni. Po­sto­ja­le su, spo­ra­dič­ne, lut­kar­s­ke ško­le i kur­se­vi, pri ne­kom od po­zo­rišta, ili kul­tur­nih usta­no­va, u sva­kom sluča­ju iz­van uni­ver­zi­tets­kih in­sti­tu­ci­ja, ta­ko da je i ste­pen steče­nog obra­zo­van­ja osta­jao ili aka­dems­ki ne­ve­ri­fi­ko­van, ili na ne­do­vol­jnom, ama­ters­kom ni­vou.
Lut­kars­ka po­zo­rišta su vo­di­li, na­jčešće, en­tu­zi­jas­ti, ko­ji su oku­plja­li oko se­be, u počet­ku, slič­ne en­tu­zi­jas­te, i ta­ko, za­jed­no, sti­ca­li is­kust­va u ra­du sa lut­kom, od­nos­no pri­pre­man­ju i rea­li­za­ci­ji lut­kars­kih pred­sta­va. Ne­do­stat­ku prak­tič­nih znan­ja pretho­di­lo je i ne­do­vol­jno teo­ri­js­ko poz­na­van­je: od is­to­ri­je lut­karst­va, pre­ko poz­na­van­ja teh­ni­ke iz­ra­de i vođen­ja luta­ka, od­nos­no krei­ran­ja lut­kars­kih pred­sta­va.
Ia­ko je lut­karst­vo u tes­noj ve­zi sa dru­gim scens­kim um­et­no­sti­ma, ono ima svo­je spe­ci­fično­s­ti: struk­tu­ru, pra­vila, „svo­ju poe­zi­ju, svo­ju prošlost i bu­dućno­st".
Da bi se ot­kri­la pri­ro­da lut­kar­s­ke um­et­no­s­ti, mo­ra se poći od dečjeg doživl­ja­ja lut­ke. Ona ni­je u dečjim ru­ka­ma sa­mo beži­vot­na igrač­ka. Na­pro­tiv, ona ima sve epi­te­te ži­vog, bića, a ne pred­me­ta. Ona može da bu­de i glad­na i žed­na, i do­bra i loša, i le­pa i ružna, itd. Taj pro­ces „oživl­ja­van­ja lut­ke" u deč­joj mašti je slo­bo­dan i ne­kon­tro­li­san. Na lut­kars­koj po­zor­ni­ci je su­prot­no: sve­s­no i kon­tro­li­sa­no. Os­nov­ni zada­tak lut­ka­ra je da lut­ku oži­vi i ona to­kom igran­ja pred­sta­ve mo­ra da ži­vi. Sa­mo ta­ko ona može da de­lu­je na pu­bli­ku, ka­ko onu najm­lađu, ta­ko i odras­lu. Is­to­ri­je lut­karst­va, od drev­nog Isto­ka, gde je rođe­no lut­kars­ko po­zo­rište, do evrops­kog Za­pa­da, gde su se po­ja­vi­le i ne­go­va­le no­ve lut­ke i oživl­ja­vao na­ma bliz­ak svet, sve­doče o me­ta­mor­foz­a­ma, ali i o ži­vo­tu ove um­et­no­s­ti.
Oni ko­ji su ma­kar jed­nom učest­vo­va­li, na bi­lo ko­ji način, u lut­kars­koj pred­sta­vi, zna­ju ko­je su pred­no­s­ti, od­nos­no ne­do­sta­ci lut­karst­va u od­no­su na dru­ge scens­ke um­et­no­s­ti (re­ci­mo, dra­mu i ope­ru). Možda se drams­ki glum­ci i opers­ki pe­vači neće sa tim složi­ti, ali lut­ka ima jed­nu i na­jvaž­ni­ju pred­no­st u od­no­su na „ži­vog" glum­ca, od­nos­no pe­vača - ona je st­vor­ena za svo­ju ulo­gu i sa­mo za tu ulo­gu. Njoj može­mo da­ti ob­lik ka­kav že­li­mo i ona će ga saču­va­ti to­kom svog tra­jan­ja. Ne mo­ra se pri­la­gođa­va­ti svom li­ku, jer ni­ti se go­ji, ni­ti mrša­vi, ne men­ja svoj iz­gled. Osta­je onak­va kak­vom ju je za­mis­lio i sači­nio tvor­ac. Ima svo­ju ne­po­novl­ji­vu fi­zio­no­mi­ju, svoj ka­rak­ter, svoj smi­sao i priv­lačno­st, čak i mno­go više - svo­je kret­n­je, ma­ni­re, ko­ji­ma (uz po­moć glum­caa­ni­ma­tora) tvo­ri ilu­zi­ju, ost­va­ru­je svoj ži­vot na sce­ni. Upra­vo za­to je na­jpri­klad­nija u pri­ka­zi­van­ju neo­bičnog i ba­j­ko­li­kog sve­ta. A on je, opet, na­j­ka­rak­te­ris­tič­ni­ji za de­cu, pa je, otu­da, lut­kars­ka um­et­no­st sve po­ve­za­ni­ja sa deč­jom, ne sa­mo te­mats­ki, ne­go i pri­stu­pom, ko­ji mo­ra da bu­de zas­no­van na do­brom poz­na­van­ju i prouča­van­ju pe­d­ago­gi­je. Lut­kars­ka pred­sta­va ta­ko, po­red zabav­nog, ima i pouč­ni ka­rak­ter, ne­sum­nji­vo važan, jer je u pi­tan­ju pe­ri­od ka­da se stiču mno­ge na­vi­ke, pa i ona, ov­de na­jvaž­ni­ja, na­vi­ka od­lažen­ja u po­zo­rište i gle­dan­ja pred­sta­va. U počet­ku za de­cu, a po­tom i svih dru­gih ko­je nam se bu­du po­nu­di­le na po­zo­riš­nim sce­n­a­ma.
Iz prethod­nog prois­tiču i ne­do­sta­ci lut­kars­kog po­zo­rišta, pre sve­ga uko­li­ko se krei­ran­ju luta­ka pri­stu­pa ša­blons­ki. Od­nos­no, ako iz­ra­du, a po­tom i vođen­je luta­ka na sce­ni, ne ra­de pro­fe­sio­nal­ci ili pos­veće­ni­ci, ne­go pri­uče­ni i ama­te­ri. Po­tom, ako se ne uoče i ne ne­gu­ju spe­ci­fično­s­ti lut­kar­s­ke um­et­no­s­ti, već sa­mo for­ma, bez is­tins­kog poz­na­van­ja i upuštan­ja u psiho­lo­gi­ju.
Teo­re­tiča­ri lut­kars­kog po­zo­rišta is­tiču pro­blem psiho­lo­gi­je kao os­nov­ni ne­do­sta­tak. Sva­ka lut­ka ima je­dan i ne­pro­menljiv iz­raz li­ca. To­kom ce­le pred­sta­ve, bez ob­zi­ra šta se na njoj do­gađa­lo, iz­raz li­ca, bez ob­zi­ra na ras­po­ložen­ja li­ka, od­nos­no lut­ke, osta­je is­ti. Za­to su na­jus­peš­ni­ji oni lut­kars­ki ko­ma­di u ko­ji­ma je rad­nja jed­no­stav­na, a ras­po­ložen­ja lut­ke se iz­raža­va­ju ne na pro­me­ni iz­ra­za li­ca, već na pro­me­ni po­kre­ta i nje­nog kre­tan­ja. „Po­kret je al­fa i ome­ga lut­kar­s­ke um­et­no­s­ti!" To je ges­lo, možda čak i de­fi­ni­ci­ja lut­karst­va kao kul­tu­re po­kre­ta. To je, kažu znal­ci, i je­di­ni način da lut­ka dođe do pu­nog iz­raža­ja. Od in­ten­zi­te­ta po­kre­ta di­rekt­no je, znači, za­vis­na sva­ka lut­ka, pa i sa­ma pred­sta­va, njen pri­jem, pa i us­peh kod pu­bli­ke.
Lut­kars­kom po­zo­rištu ne­do­sta­ju de­la ko­ja su na­mens­ki za nje­ga pi­sana. Pu­no je prera­da književ­nih de­la, priča i ro­mana za de­cu, bez adek­vat­ne lut­kar­s­ke dra­ma­tur­gi­je. Isto ta­ko, ret­ke su us­peš­ne ad­ap­ta­ci­je drams­kih de­la, jer je, ka­ko smo već istak­li, ve­li­ka raz­li­ka u in­ter­pre­ta­ci­ji, od­nos­no drams­ki li­ko­vi ni­su uvek i na­jčešće ni­su uopšte po­dat­ni za preo­braćan­je u lut­kar­s­ke, kao što je to go­to­vo ne­mo­guće uči­ni­ti i obr­nu­to - iz sve­ta lut­karst­va pre­ne­ti u svet drams­ke um­et­no­s­ti ne­ki od li­ko­va ko­ji su jed­inst­ve­ni i ne­po­novl­ji­vi. Trans­for­ma­ci­jom se gu­be one ka­rak­te­ris­ti­ke ko­je mu da­ju ori­gi­nal­no­st, uverl­ji­vost, pa i priv­lačno­st.
Opšte je poz­na­to da lut­ka ne­ma to svo­jst­vo da bu­de no­si­lac drams­ke rad­nje. Lut­ke ne­ma­ju ljuds­ku psi­hu, emo­ci­je, stras­ti i sve dru­go što iz to­ga prois­tiče. One mo­gu da imi­ti­ra­ju ljuds­ke po­kre­te i po­stup­ke, a ka­da to či­ne, či­ne to na spe­ci­fičan način, ko­ji se raz­li­ku­je od pri­stu­pa do pri­stu­pa. Ako se pri­stu­pa naiv­no i pro­stodušno, on­da je in­ter­pre­ta­ci­ja ver­na i pre­ciz­na. Ako se pri­stu­pa iz aspek­ta de­te­ta i nje­go­ve fan­ta­zi­je, on­da će čo­vek do­bi­ti nat­pri­rod­na svo­jst­va. Ako se is­me­ja­va­ju ljuds­ke sla­bos­ti, on­da je taj pri­stup ka­ri­ka­tu­ralan. Na­j­bol­je je, ipak, ono lut­kars­ko po­zo­rište u či­jem se sva­kom li­ku može­mo pre­poz­na­ti, bez ob­zi­ra ko­li­ko pri­stup bio realan ili ima­gi­naran. To je, uo­sta­lom, i cilj lut­kar­s­ke um­et­no­s­ti.
Tom cil­ju tre­ba da pos­luži os­ni­van­je ka­te­dre za lut­karst­vo, na ne­koj od naših um­et­ničkih aka­de­mi­ja, gde bi se, to­kom stu­di­ja, prouča­vala is­to­ri­ja lut­karst­va, po­tom teo­ri­je lut­kars­kog tea­tra, lut­kars­ka dra­ma­tur­gi­ja, um­et­no­st ani­ma­ci­je luta­ka, es­te­ti­ka i spe­ci­fično­s­ti lut­kar­s­ke reži­je, krea¬­ci­ja luta­ka, sce­ne i ko­sti­ma za lut­ku, kao i niz dru­gih, lut­karst­vu pri­me­re­nih, teh­ni­ka i teh­no­lo­gi­ja, za­na­ta i veština. U lut­karst­vu se nal­a­zi, ka­ko je to ista­kao je­dan lut­kars­ki re­di­telj, „idealan spoj di­dak­tičkih cil­je­va". Lut­ke ima­ju svo­je me­sto i na fil­mu, kao i u drams­kom po­zo­rištu. U sve­tu, a i kod nas, sve više do­bi­ja­ju na um­et­nič­kom po­le­tu i društ­ve­nom znača­ju.
Lut­ke ima­ju svoj je­zik (ne sa­mo go­vor), svoj način iz­raža­van­ja, ko­ji mo­ra da pra­ti adek­vat­na edu­ka­ci­ja. Po­la­zeći od afi­ni­te­ta i dru­gih pre­dis­po­zi­ci­ja po­laz­ni­ka, od­nos­no stu­de­na­ta, pre­ko pre­da­vača, stručn­ja­ka i pra­vih znal­a­ca lut­kar­s­ke sušti­ne, a po­tom i vešti­ne, stići će­mo do neo­phod­nog ka­dra, ali i kre­nu­ti ka bu­dućno­s­ti um­et­nič­kog lut­karst­va. Kod nas, narav­no, jer naši su­se­di Bu­ga­ri, Mađa­ri, Hr­va­ti, kao i Če­si, Pol­ja­ci, Ru­si (da ne na­b­ra­ja­mo dru­ge evrops­ke nar­o­de i drža­ve) ima­ju lut­kar­s­ke aka­de­mi­je i tre­ti­ra­ju lut­kars­ku um­et­no­st rav­no­prav­no sa dru­gim scens­kim um­et­no­sti­ma, upra­vo ona­ko ka­ko ona to i zas­lužu­je.
„Lut­karst­vo je ap­so­lut­no po­zo­rište", ver­o­vao je Ste­van Pešić, pes­nik ko­ji je zadužio srps­ku lut­kars­ku sce­nu svo­jim tek­sto­vi­ma. Bro­j­ni su pri­me­ri ko­ji­ma bi se ova pret­po­stav­ka mo­gla pot­kre­pi­ti.
2.
Pre­ma saču­va­noj evi­den­ci­ji, u Po­zo­rištu mla­dih u No­vom Sa­du (ra­ni­je u Po­zo­rištu luta­ka, od­nos­no Vo­jvođans­kom po­zo­rištu luta­ka i Grads­kom po­zo­rištu luta­ka, ka­ko se sve ovo po­zo­rište kroz is­to­ri­ju, ko­ja već is­pun­ja­va os­mu de­ce­ni­ju, zva­lo) nal­a­zi se 643 tek­sta, od­nos­no tek­stu­al­na pred­loš­ka za, pre­vas­hod­no, lut­kar­s­ke pred­sta­ve ko­je su pre­mi­jer­no iz­ve­de­ne, a po­tom igra­ne na sce­n­a­ma Po­zo­ro­rišta mla­dih, do 1993. is­ključi­vo na Ma­loj, a od 1993. po­ne­kad i na Ve­li­koj sce­ni. Po­je­di­ne pred­sta­ve su se zadrža­va­le na re­per­toa­ru i po dva­de­set go­di­na, a ne­ko­li­ko njih i da­nas se nal­a­zi na re­per­toa­ru.
Manji broj tek­sto­va pri­pa­da drams­koj, večern­joj sce­ni, od­nos­no drams­kim, tzv. ži­vim pred­sta­va­ma za de­cu. Među tim tek­sto­vi­ma se nal­a­ze Oda­b­ra­ne ko­me­di­je Jo­vana Ste­ri­je Po­po­vića, od­nos­no nje­gov Volšeb­ni ma­ga­rac i Sim­pa­ti­ja i an­ti­pa­ti­ja. Među tak­vim tek­sto­vi­ma su obra­de ro­mana Pop Ći­ra i pop Spi­ra i Iv­ko­va sla­va Ste­vana Srem­ca, kao i jed­nočin­ke Bra­nis­la­va Nušića, Anal­fa­be­ta, Vlast i Mu­va.
Ne­ma po­da­ta­ka o to­me kad i ko je reži­rao ove tek­sto­ve. Pret­po­stavl­jam da su igra­ni „uži­vo", a ne sa lut­ka­ma, jer su na­men­je­ni pre­vas­hod­no odras­li­ma, a lut­kars­ka scena za odras­le kod nas još uvek ni­je ne sa­mo raz­vi­jena, ne­go ni na­go­veštena. Ako zna­mo da se u sve­tu, gde je lut­kars­ka um­et­no­st i veština na za­vid­nijem ni­vou, po­vre­me­no po­stavl­ja­ju lut­kars­ki ko­ma­di na­men­je­ni odras­loj pu­bli­ci, može­mo sa­mo da pret­po­sta­vi­mo ko­li­ko bi vešt lut­kar (pod­jed­na­ko krea­tor luta­ka, po­tom njiho­vi ani­ma­to­ri i re­di­tel­ji) us­peo da oži­vi Ste­ri­ji­ne, Sremče­ve, od­nos­no Nušiće­ve ko­mič­ne ju­n­a­ke.
Na­j­veći broj tek­sto­va pred­stavl­ja pre­vo­de lut­kars­kih ko­ma­da za de­cu rus­kih, čeških, pol­js­kih, bu­gars­kih i mađars­kih pi­sa­ca. Među tim pre­ve­de­nim tek­sto­vi­ma po­lo­vina ih je pi­sana za lut­kars­ko po­zo­rište, a dru­gu po­lo­vi­nu či­ne ad­ap­ta­ci­je ko­je su, na­jčešće, sači­ni­li re­di­tel­ji ko­ji su se prih­va­ti­li određe­ne te­me, poz­na­tog nas­lo­va iz sve­ta književ­no­s­ti za de­cu i pri­la­go­di­li ga lut­kars­koj sce­ni, od­nos­no svo­joj vi­zi­ji pred­sta­ve i iz­vođač­koj teh­ni­ci. Od to­ga, narav­no, za­vi­si i ko­li­ko će tek­sta osta­ti u lut­kars­koj pred­sta­vi, kad zna­mo da po­je­di­ne lut­kar­s­ke teh­ni­ke, jed­no­stav­no, ne trpe pre­više tek­sta, zah­te­va­ju rad­nju, ne­pre­sta­no kre­tan­je, uz vr­lo kra­tak di­ja­log. Za­vis­no, znači, od to­ga, ko­joj je teh­ni­ci na­men­je­no: ma­rio­ne­ta­ma, gin­jo­li­ma, ja­va­j­ka­ma, sen­ka­ma i cr­nom po­zo­rištu, ili ne­koj dru­goj vrs­ti luta­ka, tekst se svo­di na ski­ce, opi­se, ret­ke di­ja­lo­ge, ili se pred­sta­va po­stavl­ja bez di­ja­lo­ga, a tekst služi kao ne­ka vr­sta si­nop­si­sa, sce­na­ri­ja, pod­s­et­ni­ka za ani­ma­to­re i re­di­tel­ja.
Pre­vo­dio­ci i ad­ap­ta­to­ri ovih tek­sto­va, vr­lo če­sto, za pot­re­be svog re­per­toa­ra, bi­li su upra­vo uprav­ni­ci lut­kars­kih po­zo­rišta. Boži­dar Val­tro­vić i Boš­ko Ze­ko­vić, di­rek­to­ri Lut­kars­kog, od­nos­no Po­zo­rišta mla­dih u No­vom Sa­du. Oton To­ma­nić, je­dan od os­ni­vača i prvi di­rek­tor Lut­kars­kog po­zo­rišta u Sub­o­ti­ci. Stal­ni re­di­tel­ji u po­je­di­nim po­zo­rišti­ma su: Mi­li­vo­je Ra­da­ko­vić i Emi­li­ja Mač­ko­vić, od­nos­no Mr­da­ko­vić, u Po­zo­rištu mla­dih u No­vom Sa­du, Ma­ri­ja Ku­lun­džić i Sr­bol­jub Stan­ko­vić u Ma­lom po­zo­rištu „Duš­ko Ra­do­vić" u Beogra­du, Ži­vo­mir Jo­ko­vić u Lut­kars­kom po­zo­rištu „Pi­no­kio" u Ze­mu­nu, itd.
Lut­karst­vo u Sr­bi­ji, kao i u Če­ho­s­lo­vač­koj, u pos­le­rat­nom pe­ri­odu, svo­jim tek­sto­vi­ma ko­ji su pi­sa­ni na­mens­ki za lut­kars­ku sce­nu, zaduži­li su: Jan Ma­lik, Jožef Čapek, Jožef Peer i Leo Spačil, Jirži St­re­da, Mi­ros­lav Kli­ma. I na sce­ni Lut­kars­kog po­zo­rišta u No­vom Sa­du igra­ni su ko­ma­di Jana Ma­li­ka: Ba­j­ka o čarob­noj ke­si­ci i Lop­ti­ca skoči­ca. Pos­led­njih dva­de­se­tak go­di­na, vr­lo če­sto, igra­ju se bu­gars­ki tek­sto­vi, ka­ko ori­gi­nal­ni, ta­ko i ad­ap­ta­ci­je ko­je su uradi­li re­di­tel­ji iz Bu­gar­s­ke. Među tim pis­ci­ma su Bo­ris Apri­lov i Va­le­ri Pe­trov. A re­di­tel­ji iz Bu­gar­s­ke su: Ata­nas Il­kov, Zla­ti Zla­tev, Pe­tar Pašov, Ve­se­lin Bo­j­dev. U So­fi­ji je di­plo­mi­rala na lut­kars­koj aka­de­mi­ji i Emi­li­ja Mač­ko­vić, od­nos­no Mr­da­ko­vić, stal­ni re­di­telj Po­zo­rišta mla­dih. Ove, 2008. go­di­ne, na istoj aka­de­mi­ji u Bu­gars­koj di­plo­mi­rala je prva, tzv. srps­ka klasa. Među nji­ma je i Sa­ne­la Mi­loše­vić, ko­ja je ad­ap­ti­rala i reži­rala Cr­ven­ka­pu, kra­jem prošle se­zo­ne, u Po­zo­rištu mla­dih.
Igra­ni su rus­ki i pol­js­ki pis­ci, ad­ap­ti­rana poz­na­ta i po­pu­lar­na de­la iz dečje književ­no­s­ti, po­put Braće Grim, Eg­zi­pe­ri­je­vog Ma­log prin­ca, Sreć­ni princ Os­ka­ra Va­jlda...
Na lut­kars­koj sce­ni, u ne­ko­li­ko navra­ta, našao se i Jo­van Jo­va­no­vić Zmaj. U ar­hi­vi Po­zo­rišta mla­dih nal­a­ze se tek­sto­vi pod na­zi­vom Ne­vin greh i Po­dy i po­tomst­vu, pot­pi­sa­ni sa „J. J. Zmaj." Jed­na od na­jis­kus­ni­jih lut­kars­kih re­di­tel­jki, Ma­ri­ja Ku­lun­džić, sači­ni­la je ko­mad pod nas­lo­vom Naš či­ka Jo­va i po­sta­vila ga na sce­nu. Rat­ko Ra­di­vo­je­vić je, pre pet­naest­ak go­di­na, po stiho­vi­ma J. J. Zma­ja, na­pi­sao li­bre­to za spe­jso­pe­ru Ko­zo­der u ak­ci­ji. U os­no­vi ove lut­kar­s­ke pred­sta­ve našla se Nes­rećna Ka­fi­na, „Či­ka­Jo­vina smešnoža­los­na igra za lut­ke, ko­ju mo­gu igra­ti i de­ca", ver­o­vat­no je­dan od prvih srps­kih tek­sto­va na­men­je­nih za iz­vođen­je sa lut­ka­ma.
U ar­hi­vi se nal­a­zi i tekst pod ime­nom Po­noć na sneg pa­la, na­stao po stiho­vi­ma Đu­re Jakšića. Ver­o­vat­no je ov­de reč o poets­koj drams­koj pred­sta­vi, a ne o lut­kars­koj.
Ka­da se po­bro­je na­jčešće igra­ni au­to­ri, na­meću se tri hr­vats­ka pis­ca: Mla­den Ši­ro­la, Voj­mil Ra­ba­dan i Žel­j­ko Hel. Če­sto je igran i slovenački pi­sac Ivan Mi­na­ti. Među na­jiz­vođe­ni­jim pis­ci­ma iz Sr­bi­je nal­a­zi se Ra­de Pa­vel­kić. Čak 17 iz­ve­de­nih tek­sto­va. U Po­zo­rištu mla­dih du­go su bi­li na re­per­toa­ru Ve­se­li voz i Cvrčak i mra­vi. Pa­vel­kić je, uglav­nom, au­tor pri­god­nih tek­sto­va ko­ji su se iz­vo­di­li za No­vu go­di­nu.
Među srps­kim pis­ci­ma ko­ji su ima­li više ko­ma­da pi­sa­nih za lut­kars­ko po­zo­rište na­jviše je cen­jen, pa i igran, Ste­van Pešić. U Po­zo­rištu mla­dih iz­ve­de­ni su sle­deći nje­go­vi tek­sto­vi: Gus­ka na me­se­cu, Priča o re­pi, Lo­vač­ka priča, Jed­ne noći u No­vo­me Sa­du i Ništa bez kon­ja.
Drams­ki glu­mac i ko­mičar Dra­gu­tin Do­briča­nin bio je i pi­sac. Du­go je bio igran i po­pu­laran nje­gov ko­mad Za­jed­nički stan. Man­je je zna­no da je on na­pi­sao više tek­sto­va za lut­kars­ko po­zo­rište. Među nji­ma su i tek­sto­vi ko­ji su igra­ni u Po­zo­rištu mla­dih: Priča jed­nog ka­len­dara, Kucka­va ba­j­ka, E, da mi je ne­ko prič'o, Zlat­na ja­bu­ka i de­vet pau­ni­ca i Na po­to­ku vo­de­ni­ca.
Na lut­kars­koj sce­ni našla su se i dva tek­sta Ra­di­vo­ja Lo­le Đu­kića Ala­di­no­va čarob­na lam­pa i Be­li je­len.
Ma­ri­ja Ku­lun­džić je na­pi­sa­la i reži­rala tek­sto­ve Zla­tan pet­lić i Pu­tu­jući ko­me­di­jan­ti. Re­kon­strui­sa­la je i po­sta­vila na sce­nu je­dan od ret­kih srps­kih vašars­kih, nar­ods­kih gin­jol­ko­ma­da, Ku­ku To­do­re.
Re­di­telj Bo­ris­lav Mrkšić pri­la­go­dio je za lut­kars­ku sce­nu više poz­na­tih ba­jki, među nji­ma i one ko­je je po­sta­vio na sce­ni Po­zo­rišta mla­dih: Zlat­ni zub i Snežna kral­ji­ca. Mrkšić je reži­rao i lut­kars­ku gin­jol­pred­sta­vu, po tek­stu Jana Gra­bovs­kog, Vuk i ja­rići, pre­mi­jer­no iz­ve­de­nu 25. mar­ta 1984. go­di­ne, ko­ja je na re­per­toa­ru 25 go­di­na. Na re­pe­per­toa­ru je i gin­jol­pred­sta­va Ze­ko, Zri­ko i Jan­je, po tek­stu Bran­ka Mi­hal­je­vića, ko­ju je reži­rao stal­ni re­di­telj Po­zo­rišta mla­dih Ili­ja Sli­jepče­vić, a ko­ja je pre­mi­jer­no iz­ve­dena 10. sep­tem­bra 1978. go­di­ne. Ova pred­sta­va je, znači, već treću de­ce­ni­ju za­niml­ji­va najm­lađoj no­vo­sads­koj pu­bli­ci. Još duže se saču­vala lut­kars­ka gin­jol­pred­sta­va Ra­doz­na­lo slonče, ko­ju je ta­kođe reži­rao Ili­ja Sli­jepče­vić, po tek­stu Ni­ne Ki­si­jan, zas­no­va­nom na ro­ma­nu Ra­d­jar­da Kip­lin­ga. Ova pred­sta­va je pre­mi­jer­no iz­ve­dena 11. apri­la 1972. go­di­ne. Na re­per­toa­ru je već 37 go­di­na.
Još je­dan stal­ni re­di­telj Po­zo­rišta mla­dih, Mi­li­vo­je Ra­da­ko­vić, po­red reži­ran­ja tuđih tek­sto­va, na­pi­sao je i reži­rao i ne­ko­li­ko svo­jih: Opas­no pu­to­van­je De­da Mra­za i Let kroz va­sio­nu.
Po­zo­rište mla­dih ima­lo je na re­per­toa­ru i ne­ko­li­ko tek­sto­va za lut­kars­ko po­zo­rište ko­je je na¬­pi­sao je­dan od na­j­bol­jih srps­kih lut­kars­kih re­di­tel­ja, Sr­bol­jub Lu­le Stan­ko­vić. To su tek­sto­vi: De­da Sta­ru­di­ja, Lut­ka sa cr­ve­n­om ka­pom i Priča o le­voj gus­ki.
Glu­mi­ca, a po­tom i re­di­tel­j­ka lut­kars­kih pred­sta­va, Mi­ros­la­va Mi­ma Jan­ko­vić, na­pi­sa­la je i reži­rala ko­mad po puški­no­voj ba­j­ci Zlat­na ri­bi­ca.
Kao i nje­ni prethod­nici, i Emi­li­ja Mr­da­ko­vić, ra­ni­je Mač­ko­vić, prih­va­tila se ad­ap­ta­ci­je, ali i pi­san­ja sopst­ve­nih pred­loža­ka za svo­je lut­kar­s­ke pred­sta­ve: Princ Le­den­ko, po mo­ti­vi­ma Đa­ni­ja Ro­da­ri­ja; Uspa­vana le­po­ti­ca; Neo­bično pu­to­van­je; Ah, taj me­sec, Ko­ma­dić, po mo­ti­vi­ma Še­la Sil­vers­te­jna.
Što se dru­gih do­maćih au­to­ra tiče, spi­sak tek­sto­va je sle­deći: Bi­berče, Lju­biša Đo­kić Zvez­dana re­ka, Mi­ros­lav An­tić Princ ža­bac, Aleksan­dar Po­po­vić No­vo­go­dišn­ja re­vi­ja, Bra­nis­lav Kravl­ja­nac Priča o ka­len­da­ru, Lju­biša Đo­kić Pi­ter ve­ličanst­ve­ni, Lju­bi­vo­je Ršu­mo­vić Mačak Toša, Bran­ko Ćo­pić Slučaj pošt­ans­kog san­duče­ta, Zoran Po­po­vić No­vo­go­dišn­ja ba­j­ka, Lju­biša Đo­kić U oa­zi ta­ra­pa­ni, Lju­biša Đo­kić Ve­li­ki pče­lar, Do­bri­ca Erić Složna braća, Las­lo Blaš­ko­vić Za­ve­ja­no dvo­r­ište, Lju­biša Đo­kić Pešak ko­ji je iz­gu­bio če­tu, Mi­ros­lav Na­sta­si­je­vić Ga­ra­vi so­kak, Mi­ros­lav An­tić Vi­lin­go­ra pu­na ra­z­go­vora, Boži­dar Ti­mo­ti­je­vić Se­lo kraj Ta­miša, Ar­sen Di­k­lić Vi­to­rog, Če­do Vu­ko­vić Baš Če­lik, Go­ran Ba­bić Ja­va u Sno­vi­gra­du, Slo­bo­dan Sta­nišić Tra­pa­vi Zmaj, Mi­ros­lav Na­sta­si­je­vić Mi­tral­je­zac go­lu­bi­jeg sr­ca, Bran­ko Ćo­pić Že­nid­ba cvrč­ka pri­maša, Vla­di­mir An­drić
Laži­kaža iz dža­ka, Pav­le Jan­ko­vić Šo­le Zla­toru­ni ovan, Ne­vena Si­min Le­po­ti­ca i zver, Igor Bo­jo­vić
Već i sam po­pis imena re­pre­zen­ta­ti­van je. Reč je o pis­ci­ma za de­cu, ili ad­ap­ta­ci­ja­ma njiho­vih de­la. Manji broj tek­sto­va pi­san je is­ključi­vo za lut­kars­ko po­zo­rište. Oni ko­ji to je­su, pred­stavl­ja­ju do­bre pri­me­re ka­ko se za lut­kars­ku sce­nu može i val­ja pi­sa­ti: Bi­berče Lju­biše Đo­kića, Princ ža­bac Aleksan­dra Po­po­vića, Slučaj pošt­ans­kog san­duče­ta Zorana Po­po­vića, Ja­va u Sno­vi­gra­du Slo­bo­dana Sta­nišića, Tra­pa­vi Zmaj Mi­ros­la­va Na­sta­si­je­vića, Že­nid­ba cvrč­ka pri­maša Vla­di­mi­ra An­drića, Zla­toru­ni ovan Ne­ve­ne Si­min i Le­po­ti­ca i zver Igo­ra Bo­jo­vića.
Zoran ĐE­RIĆ


TEXTS FOR PUP­PETS IN THE RE­PER­TOIRE OF „PO­ZO­RIŠTE MLA­DIH"
Sum­ma­ry
In the fir­st part, the pa­per deals with the cur­rent pro­blems in Ser­bian pup­pe­try, abo­ve all with the lack of ex­perts and, con­se­quent­ly, the dan­ger of di­let­tan­tism. The au­t­hor, con­vin­ced that the art of pup­pe­try has its spe­ci­fic lan­gua­ge and struc­tu­re - it own „poe­try" - points out the es­sen­ti­als of the poe­tics of pup­pe­try. The se­cond part of the pa­per con­tains a sur­vey of the re­per­toire of „Po­zo­ril­jte mla­dih" in No­vi Sad, ex­plai­ning the na­tu­re of pup­pet texts per­for­med in this thea­tre, as well as sys­te­ma­ti­zing their ty­pes.
Key words: Po­zo­ril­jte mla­dih, pup­pet, pup­pe­try, child­ren's ex­pe­ri­ence of a pup­pet, re­per­toire, sta­ge­play, pup­pet mo­del, ad­ap­ta­tion, trans­la­tion

Komentari
Dodaj Novi RSS
+/-
Dodaj komentar
Ime:
Email:
 
Websajt:
Naslov:
 
< Prethodna
 
Baner
Secured by Siteground Web Hosting