SAŽE­TAK: U ra­du ce ana­lizi­ra­ju drams­ki tek­sto­vi Aleksan­dra Po­po­vića Škrti ber­be­rin i Pa­rad­ni Trčul­jak, kao na­jre­pre­zen­ta­tiv­ni­ji pri­me­ri us­pešnog funk­cio­ni­san­ja mo­de­la lut­ka-igre. Ume­sto lut­kars­kih upri­zo­ren­ja ko­ja su do kra­ja šez­de­se­tih go­di­na XX ve­ka u srps­kom lut­karst­vu, uglav­nom, imi­ti­rala „večern­ju" po­zo­riš­nu for­mu, po­javl­ju­ju se Po­po­viće­vi tek­sto­vi ko­je od­li­ku­je pri­la­gođa­van­je drams­ke struk­tu­re pri­ro­di lut­ke. U ra­du se ob­jašn­ja­va i stils­ka srod­no­st Po­po­viće­vih po­zo­riš­nih ko­ma­da za de­cu i lut­kars­kih ko­ma­da na mo­tivs­kom, si­tua­cio­nom, kom­po­zi­cio­nom i je­zič­ko-stils­kom pla­nu. Scens­ka priča je iz­građena od poets­ko-rit­mičkih di­ja­lo­ga, ispričana je­zi­kom ko­ji obi­lu­je efekt­nom igrom reči.

Par­don - „je­dan ma­li i šućmu­ras­ti bes­pos­ličar" ka­ko je „glav­ni ju­n­ak" sam se­be ime­no­vao ot­me­no i zvučno da bi mu mo­gla „po­za­vi­de­ti sva­ka ši­vaća mašina" nad­meće se u nadreal­noj igri reči­ma sa ka­mi­lom Da­li­lom i de­vo­jči­com Si­dom. U toj nai­z­gled be­scil­jnoj igri ko­koš­ka Kvo­coš­ka ra­kol­ji se u rit­mu džez mu­zi­ke, oko nje „igra­ju ba­let pla­vičas­te žvrl­jo­ti­ne i lju­bičas­te škra­bo­ti­ne" a hor zvončića pe­va rit­mič­ne pes­mi­ce neo­bič­nih de­mi­nu­ti­va (bom­bul­jak, žabčul­jak, klem­pul­jak, trčul­jak) tvor­eći sta­bil­nu mu­zič­ko­rit­mič­ku for­mu. I u Pa­rad­nom Trčul­j­ku je­zik li­ko­va bliz­ak je ko­lok­vi­jal­nom go­voru, za­stu­pljen je go­vor raz­liči­tih društ­ve­nih slo­je­va, pro­vin­ci­ja­liz­mi, lo­ka­liz­mi. Ver­bal­ne do­set­ke i je­zič­ka igra ima­ju u Pa­rad­nom Trčul­j­ku ve­li­ki per­for­ma­tiv­ni po­ten­ci­jal la­ko se pret­va­ra­ju u uz­budl­ji­vu scens­ku igru.
Dra­ma je de­ter­mi­ni­sana for­mom iz­vođen­ja pred pu­bli­kom ko­ju či­ne de­ca. Po­po­vić na os­no­vu tog zah­te­va gra­di uz­budl­ji­vu drams­ku struk­tu­ru u ko­joj do­mi­ni­ra igra reči­ma, oso­bi­na nje­go­vog stila ko­ja ka­rak­te­riše sva nje­go­va drams­ka de­la. Ka­rak­te­ris­tična je, sko­ro fa­s­cinant­na, ugrad­nja tih je­zičkih ele­me­na­ta. Oni de­lu­ju ta­ko da nje­go­ve ko­me­di­je za de­cu po­sta­ju pu­ne neoče­ki­va­nog hu­mo­ra:
PAR­DON:
A ova­ko s jed­nom čiz­mom, ko zna... jed­na čiz­ma za jed­nu no­gu... jed­nu no­gu ima­ju sun­co­kre­ti...možda bih mo­gao da se upišem u sun­co­kre­te...
DA­LI­LA
A šta ra­de sun­cko­re­ti?...
PAR­DON
Sunča­ju se...
DA­LI­LA
I ima­ju naoča­re za sun­ce?!
PAR­DON
Kad bi to ima­li, ja se ne bih du­go pre­mišl­jao, ali ne­ma­ju ni naoča­re za sun­ce, ni mo­re za ku­pan­je, ni lo­pa­ti­cu za pe­sak...ima­ju sa­mo sunčan­je i sunčan­je, pa opet sunčan­je...
DA­LI­LA
O, ne idi  ne idi, moj le­pi Par­do­nu, u sun­co­kre­te, pro­vreće ti moz­ak!
Ka­da upot­re­bi pouč­ni ton, da pod­se­ti de­cu na „do­maće va­spi­tan­je", Po­po­vić če­sto upot­re­bi folk­lor­ni fond - pos­lo­vi­ce na­jčešće. Po­po­vić i na­joz­bil­j­ni­je te­me čo­ve­ko­vog tra­jan­ja du­ho­vi­to, nežno saopšta­va deč­joj pu­bli­ci: Da­li­la, iz­re­kom „Ostaćeš sam kao sta­ri panj" opo­m­in­je Par­do­na na sa­moću.
I ključna mi­sao ko­ma­da Škrti ber­be­rin: „Šta ćeš ti na ovom ve­li­kom sve­tu ta­ko sam" slično od­je­ku­je. Rad­nja ove drams­ke igre iz­građena je na mo­ti­vu tvr­dič­lu­ka vr­lo če­sto upot­reblja­va­nom u književ­no­s­ti. Ber­be­rin Pa­ja, ne­po­pravl­ji­vi škrtac, pe­va pes­me o šted­nji, a komši­ji La­zi, ko­ji je sušta su­prot­no­st, „do­pušta" da nahrani nje­go­ve ver­ne slu­ge ko­je mu ču­va­ju ime­tak: ber­bers­ku po­ma­du, sta­re no­vi­ne. On pa­da „u na­j­du­blju ža­los­nu ža­lost" ka­da mu nje­go­vi po­da­ni­ci u ža­ru bor­be sa za­mišl­je­nim pro­tiv­ni­kom unište te is­te sta­re no­vi­ne. Nje­go­va škrto­st i se­bično­st pla­kats­ki su naglaše­ne, izoštre­ne do gro­tes­ke - ka­ko bi de­ca mo­gla jas­no da ih per­ci­pi­ra­ju. Ta­ko je ostao Pa­ja bez ijed­nog dru­ga i dru­ga­ri­ce. „Bol­je bez njih ne­go bez svo­jih igrača­ka i slat­kiša" poruču­je Pa­ja. Komši­ni­ca La­zi­ni­ca ga opo­m­in­je da će zbog pre­ko­mer­nog tvr­dič­lu­ka od­sta­ti sam kao „onaj cr­ni panj". Mo­no­log Pa­je ber­be­ri­na pred­stavl­ja ključ­nu tač­ku u ko­joj kao i u sva­kom uzor­nom kla­sičnom drams­kom de­lu ju­n­ak mo­ra da do­ne­se od­lu­ku od ko­je za­vi­si dal­ji raz­voj ko­ma­da. „Odre­ci se nečeg. Ili usaml­je­no­s­ti, ili tvr­dič­lu­ka". Tri muši­ce, kao hor u an­tič­koj dra­mi, zu­je sa­ve­s­no:

Ber­be­rin je ci­ci­ja,
Ci­ci­ja,
Ci­ci­ja,
Drhti kao pih­ti­ja,
Pih­ti­ja,
Pih­ti­ja...
Vr­lo če­sto te si­tua­ci­je bi­va­ju ele­men­tom ko­mi­ke, du­ho­vi­ti obr­ti:
PA­JA:
Šta vi ra­di­te tu?
MR­VICA
Stu­di­ra­mo, ma­j­sto­re.
PA­JA
Ma šta mi sve na­priča za ovo krat­ko vre­me! Stu­di­ra­te... Ot­ka­da je počeo upis pa­sa i mača­ka na fa­kul­te­te. ŽUĆA I MR­VICA Mi stu­di­ra­mo si­tua­ci­ju!
Zah­val­ju­jući ovim oso­bi­na­ma lut­kars­ka dra­ma­tur­gi­ja, ko­ja se po­na­jviše udal­jila od pra­vila dra­ma­tur­gi­je „ži­vog" po­zo­rišta i prib­ližila ne­kim suštins­kim ka­rak­te­ris­ti­ka­ma lir­s­ke poe­zi­je, do­bi­la je u lut­kars­kim ko­ma­di­ma Aleksan­dra Po­po­vića izu­z­et­nog pred­stav­ni­ka. Lut­kars­ki iz­raz je zgus­nut, la­kons­ki, ek­s­pre­si­van, pre­ci­zan, ne doz­vol­ja­va ra­si­pan­je vre­mena i de­lu­je kao reč u poe­zi­ji, či­sto, tačno, mak­si­mal­no aso­ci­ja­tiv­no: „ci­ci­jaški cvrči kao što cvrči pa­lačin­ka na usi­ja­nom ti­ga­n­ju s pre­ma­lo ze­jtina".
Po­po­viće­vi lut­kars­ki tek­sto­vi upra­vo ima­ju tak­ve od­li­ke: sa­drže, po­red mo­zaičke rad­nje, zvučno­st, tem­po i rit­am, kon­ciz­no­st, „br­blji­vost" i brit­kost, sa zgus­nu­tim di­ja­lo­gom:
ŽUĆA Re­pom mašem!
PA­JA:
Ma­kaz­a­ma štrickam!
MR­VICA
Br­ko­vi­ma mičem!
PA­JA
Čet­ki­com sa­pu­n­am!
U Škrtom ber­be­ri­nu Aleksan­dar Po­po­vić kom­bi­nu­je poe­zi­ju i pro­zu. Pes­ma­ma ko­je su ut­ka­ne u drams­ku igru pos­tiže veći ste­pen ilu­zor­no­s­ti pre­doče­ne rad­nje i po­jača­va rit­am, mu­zi­kal­no­st pred­sta­ve. Ri­ma, ali­tera­ci­ja, aso­nan­ca, ono­ma­to­pe¬ja  učes­ta­le su stils­ke fi­gu­re ko­ji­ma se doča­ra­va­ju i opo­naša­ju raz­liči­ti zvu­ko­vi.
Po­po­vić pri­la­gođa­va dra­ma­turš­ku struk­tu­ru svog de­la pri­ro­di lut­ke. Lut­ka ne­ma mi­mi­ke, ne ume da mis­li ni da pam­ti. Za­to on nas­to­ji da se lut­ka os­lo­bo­di mnošt­va reči, ve­li­kih uvo­da, pri­pre­ma i obraz­ložen­ja, raz­mišl­jan­ja, psiho­lo­gizi­ran­ja i ve­li­kih emo­ci­ja. Lut­kars­ki drams­ki tek­sto­vi ni­su po svom zah­va­tu ve­li­ke for­me, jer lut­kai­gra ni­je u mo­gućno­s­ti da apos­r­bu­je i no­si ve­li­ke ce­li­ne, da „priča" ve­li­ke fa­bu­le, da bu­de cen­tar ve­li­kih zbi­van­ja. Dra­me na­men­je­ne lut­kars­kom iz­vođen­ju od­li­ku re­duk­ci­ja „među­pro­sto­ra", de­tal­ja, skraći­van­je lan­ca do­gađa­ja, ut­vrđi­van­je glav­nih punk­to­va.
Način na ko­ji su na­pi­sa­ne di­das­ka­li­je, od­nos­no „za­po­ves­ti" re­di­tel­ju, su­ge­rišu ve­li­ku di­na­mi­ku:
MRAK I PRO­MENA DE­KO­RA. TRG NE­KIH SMEŠ­NIH ŠEŠI­RA, NE­KIH SMEŠ­NIH NO­SE­VA KO­JI SE SI­JA­JU KAO OGLE­DAL­CA, NE­KIH VE­SE­LIH CVE­TO­VA, NE­KIH PLA­VIČAS­TIH I ORAN­DžAS­TIH TRE­PE­RA­VIH OS­VETL­jEN­jA. SVET­LO LA­GA­NO NARA­STA. PLEH MU­ZI­KA. POM­PEZ­NI MARŠ...
Ia­ko je reč o de­li­ma za de­cu, Po­po­vić u svo­jim dra­ma­ma suoča­va či­tao­ca/gle­dao­ca sa iz­vi­tope­renji­ma ka­rak­te­ris­tič­nim za naš men­ta­li­tet. Kao i u drams­kim tek­sto­vi­ma za de­cu, Po­po­vić ni u lut­kars­kim tek­sto­vi­ma ne iz­be­ga­va te­me ko­je na­meće ak­tu­el­na st­var­no­st, ni­ti se li­bi da, na pri­mer, naz­nači „određe­ne društ­ve­ne po­ja­ve" u Škrtom ber­be­ri­nu:
PA­JA: Kad ne­mam mušte­ri­ja, ja uz­mem svo­ju tam­bu­ri­cu, pa sed­nem na hokli­cu ispred ber­ber­ni­ce i pe­vam svo­je omil­je­ne pes­me o šted­nji.
I u Škrtom ber­be­ri­nu Po­po­vić gra­di ko­mič­ne si­tua­ci­je par­odi­ra­jući vo­j­nu, rat­mič­ku ter­mi­no­lo­gi­ju (slično po­stu­pa i u dra­mi Pe­pel­ju­ga): „Skači­te! Pa­da­jte! Ju­riša­jte! ... Na­ređe­no je da se bor­ba na­sta­vi... Obu­stavl­jaj ofan­zi­vu."
Ta­kođe, Po­po­vić vr­lo če­sto u drams­kim tek­sto­vi­ma po­m­in­je po­ja­ve i fak­te ak­tu­el­ne st­var­no­s­ti, što u de­no­ta­ci­ji odras­le pu­bli­ke može da proiz­ve­de alu­ziv­no, sa­ti­rično de­jst­vo: „Mo­ja po­derana Bor­ba i raz­val­jena Po­li­ti­ka na­stra­da­le bez ikak­vog raz­lo­ga". Upot­re­bom dečjih do­skoči­ca, fra­za, iz­re­ka („Je l važi ko na plaži", „Sva­ki slon gle­da u be­ton", i sl.) pos­tiže is­ti efe­kat. Ta­kav učinak ima­ju i du­ho­vi­ta, poets­ka po­ređen­ja: „nje­go­va je ži­vot­na pes­ma iz­dašna kao što su iz­daš­ni ko­lači sa ja­bu­ka­ma", i sl.
Za­vrš­ne re­pli­ke, kao i re­pli­ke unu­t­ar scena, vr­lo če­sto su upuće­ne pu­bli­ci, či­me se us­po­stavl­ja do­bar kon­takt s pu­bli­kom:
Načul­ji­te uši, de­co, da ču­je­te ka­ko naš ma­j­stor le­po svi­ra....
PA­JA: Jao, jao, de­co, što je na me­ne ova priča de­lo­vala poučno! Baš mno­go! (Jed­nom gle­dao­cu do­b­a­ci ce­lu ke­su) Evo vam ova ke­sa bom­bo­na, pa je po­de­li­te među so­bom!
Sa Aleksan­drom Po­po­vićem srps­ka sa­vre­mena lut­kars­ka dra­ma­tur­gi­ja izašla je iz ok­vi­ra us­ke es­nafs­ke zat­vor­e­no­s­ti, ko­ja isto­vre­me­no oz­nača­va i jed­nu vr­stu in­fan­ti­liz­ma. Uti­li­tar­nu va­spit­no­st, ka­da su de­ca u pi­tan­ju, za­me­ni­la je drukči­jim po­stup­kom i okre­nu­la se opštim to­ko­vi­ma raz­vo­ja evrops­kog po­zo­rišta i um­et­no­s­ti u ce­li­ni, po­seb­no avan­gar­di, uvaža­va­jući ono na­bol­je, pri­la­gođa­va­jući ga i lut­kars­kom me­di­ju i našem pod­neblju. Lut­ka-igre Aleksan­dra Po­po­vića, pi­sa­ne za de­cu pre­dš­kols­kog uz­ra­sta, uglav­nom su po me­ri pažn­je najm­lađih gle­dala­ca. One nu­de la­ko sh­vatl­ji­vu drams­ku priču prože­tu nen­a­metl­ji­vom pou­kom. Po­po­viće­ve lut­kai­gre od­li­ku­ju du­ho­vi­te si­tua­ci­je u ko­ji­ma se prin­cip ko­mičnog spa­ja s prin­ci­pom di­dak­tič­kog.

Mi­li­vo­je MLAĐE­NO­VIĆ

THE CHA­RAC­TE­RI­STICS OF PUP­PET PLAYS BY ALEKSAN­DAR PO­PO­VIĆ
Sum­ma­ry
In this work, the plays Škrti ber­be­rin and Pa­rad­ni trčuI­jak by Aleksan­dar Po­po­vić are ana­ly­zed as the most re­pre­sen­ta­ti­ve examp­les of the suc­ces­full func­tio­ning of the mo¬­del of pup­pet play. Ins­tead of pup­pet shows which, un­til the la­te 60s, we­re most­ly 'mi­micking' the 'eve­ning' thea­tri­cal form, fir­st plays who­se struc­tu­re was re­mo­del­led as to fit the na­tu­re of the pup­pet cha­rac­ter. The work al­so aims to ex­plain the com­mon sty­li­stic fea­tu­res of the Aleksan­dar Po­po­vić's child­ren's plays and the pup­pet plays on the le­vel of mo­tifs, si­tua­tion, com­po­si­tion and lin­guosty­li­stics. The sto­ry is built out of poe­tic and rhyt­mi­cal dia­lo­gues, with a lan­gua­ge that is most­ly re­flec­ted by word­play or puns.
Key words: pup­pet show, play, hu­mour, sty­le, dia­lo­gue, poe­try

Komentari

Dodaj Novi RSS

Dodaj komentar

Ime: Email:  bez obaveštenjasa obaveštenjem Websajt: Naslov:

pegosa |d-m-Y H:i:s link:http://artiphoto.info, link:http://realomega.net.ru, link:http://sadbot.com.ua, link:http://trailertube.info, link:http://masttv.com, link:http://fotogalery.info, link:http://medsop.net.

Powered by !JoomlaComment 4.0 beta2