QUES­TI­ONS KAO POD­STI­CAJ TO ANS­WERS (1)

(1) Bu­dući da nas ang­li­ciz­mi za­so­plju­ju iz sa­ta u sat, a ne iz dana u dan, ni­sam mo­gao da odo­lim iza­zo­vu vre­mena. Ver­ujem da će im se De­t­in­jst­vo us­pešno su­prot­sta­vi­ti.

Iz se­ri­je in­ter­vjua sa te­mom: Sud­bi­na drams­kog tek­sta u lut­kars­kom po­zo­rištu.

- Pošto, ka­ko kaže­te u po­ziv­nom pis­mu, nu­di­te pre­gršt pi­tan­ja i te­za s name­rom da nas pod­stak­ne­te na raz­mišl­jan­je i int­e­lek­tual­nu i es­te­tič­ku re­ak­ci­ju, na če­mu svesrd­no zah­val­ju­jem, od­go­va­ram krat­ko i ne­vol­jno, s ob­zi­rom na sud­bi­nu drams­kog tek­sta u po­zo­rištu luta­ka. Kod nas.
* Po­sto­ji li lut­krs­ki drams­ki tekst kao za­se­ban žanr?
- Narav­no. I to više od ve­ka i po.
* Ka­ko bis­te opi­sa­li dra­ma­tur­gi­ju lut­karst­va, njen pred­met i nje­ne spe­ci­fično­s­ti?
- Dra­ma­tur­gi­ja lut­karst­va, uko­li­ko ta­ko uopšte po­sto­ji, iden­tična je dra­ma­tur­gi­ji ko­ju po­dra­zu­me­va drams­ki tea­tar. Od Ari­sto­te­la do da­nas.
* Ko­ji se tek­sto­vi igra­ju na srps­kim lut­kars­kim sce­n­a­ma? Ka­ko su oni bi­ra­ni? Ko­je su vr­li­ne i ma­ne tog iz­bo­ra?
- Igra se sve i svašta, dok se tek­sto­vi/pro­jek­ti(oda)bi­ra­ju, po pra­vi­lu, vol­jom re­di­tel­ja, uprav­ni­ka pa, ka­di­kad, i pre­vo­dio­ca. Dakle, na­sum­ce, baš kao u po­zo­rištu za odras­le, što više ni ne ču­di. Kuć­ni au­tor, kuć­ni re­di­telj, dra­ma­turg ili, ne daj Bože, kon­sul­tant za scens­ki go­vor po­sta­li su op­te¬reću­juća ma­sa. Tre­ba li, on­da, još bi­lo šta reći o od­li­ka­ma ova­ko mišl­je­nog i kon­ci­po­va­nog re­per­toa­ra?
* Po­sto­je li kla­sič­ni lut­kars­ki tek­sto­vi?
- Ka­ko da ne. Hans Kris­ti­jan An­der­sen, braća Grim, Šarl Pero i da­nas su naši na­ji­gra­ni­ji pis­ci. Na njiho­vim mo­ti­vi­ma, ali i onim iz nar­od­nih pe­sa­ma, cve­ta dra­ma­tur­gi­ja umišl­je­nih. Zabo­ra­vi­lo se, ili us­put za­gu­bi­lo, da, re­ci­mo, i Mar­ge­rit Jur­se­n­ar ima svo­je drams­ko či­tan­je ma­le si­re­ne. I, ta­ko re­dom. Ali, ko to ta­mo uopšte nešto či­ta?
* Šta lut­ka­ri oče­ku­ju od drams­kog tek­sta? Po­sto­ji li spe­ci­fično lut­kars­ko či­tan­je dra­me?
- Kao i svi drams­ki um­et­ni­ci i lut­ka­ri oče­ku­ju /že­le/ ča­ro­li­ju. Njiho­vo či­tan­je drams­kog tek­sta u od­no­su na tzv. tea­tar za odras­le jes­te u to­me što je, po pra­vi­lu, ne to­li­ko tač­ni­je ko­li­ko je pri­jemči­vi­je. U sno­vi­ma i ba­j­ka­ma, pa sa­mim tim i onim na­men­je­nim pre­zent­no­sti­ma scens­kog, ništa ni­je to­li­ko da­le­ko da se ne bi mo­glo prib­liži­ti, do­dir­nu­ti, ništa ni­je to­li­ko du­bo­ko i vi­so­ko da se ne bi mo­glo prib­liži­ti, do­dir­nu­ti, ništa ni­je to­li­ko du­bo­ko i vi­so­ko da se ne bi mo­glo do­seg­nu­ti i do­maši­ti. Ući u neči­ji san, kroči­ti u ba­j­ku, to znači na­pus­ti­ti sve što je sva­kod­nev­no, pro­fa­no, obično i oče­ki­va­no, kru­to i zada­no, ne­pre­mo­s­ti­vo.
„Svo­ju prvu i pos­led­nju fi­lo­so­fi­ju naučio sam u deč­joj so­bi. Ono u šta sam ta­da na­jviše ver­o­vao je­su st­va­ri ko­je se zo­vu ba­jke" priz­nao je, još poo­dav­na, ot­kri­vački, pi­sac Čo­ve­ka ko­ji se zvao Čet­vr­tak Gil­bert Kid Čes­ter­ton.
* Tekst kao pod­sti­caj ili ogra­ničen­je za lut­kars­ku igru?
- Iz­mišl­jana i do­mašena ogra­ničen­ja lut­ka­ma ni­ka­da, ama baš ni­ka­da ni­su bi­la, ni­ti su mo­gla bi­ti spu­ta­va­juća, kao što ni­su bi­la ni is­ključi­vo i sa­mo pod­sti­ca­jna. Tekst je, u teat­ru, bio i ostao po­la­zište, os­no­va, ču­des­no-za­go­n­et­ni la­vi­rint iz ko­jeg, po­put Te­ze­ja, val­ja naći pra­vi put. Ako val­ja - pod­sti­caj je, već, tu. Ako ga, opet, tre­ba do­mišl­ja­ti ni ču­des­ni, ničim ogra­niče­ni svet lut­kov­no­s­ti ne može ga ogra­niči­ti nečim što jes­te neo­gra­niče­no.
* Kak­va je sud­bi­na drams­kog tek­sta u ne­ver­bal­nom lut­kars­kom teat­ru?
- Još uvek i ne­do­vol­jno istražena. Neis­ka­zana. Me­ta­fo­ra je od dav­ni­na bi­la neot­klonji­vi znak po­zo­rišta luta­ka. Od vaša­ra i saj­mo­va do Bau­hau­sa, Obras­co­va, Bed­na­ri­ka i Krof­te. I ne zabo­ra­vi­mo, ču­des­nog čar­o­de­j­ca Sr­bol­ju­ba Lu­le­ta Stan­ko­vića. Rečju, sud­bi­na drams­kog tek­sta u ne­ver­bal­nom lut­kars­kom teat­ru što je, sum­nje ne­ma, kla­sič­ni ok­si­mo­ron iden­tična je, na pri­mer, sud­bi­ni Ubist­va Gon­ca­ga. Uz­budl­ji­va, če­sto pod­sti­ca­jna, pa i ot­kri­vač­ka.
* Da li po­sto­ji kri­za sa­vre­me­nog srps­kog lut­karst­va i ka­ko se ona re­flek­tu­je kroz od­nos pre­ma drams­kom tek­stu?
- Mis­lim da ne može­mo go­vo­ri­ti o kri­zi sa­vre­me­nog srps­kog lut­karst­va. Među­tim, ul­jul­j­ka­na sa­mo­do­vol­jno­st, a poče­sto i sa­mo­do­padl­ji­vost mno­gih pre­ti da po­sta­ne nje­go­va kon­stan­ta. Od Mi­to­va Bal­ka­na Lu­le­ta Stan­ko­vića i Tužnog prin­ca Peđe Bje­loše­vića uz, priz­na­jem, još po­ne­ke st­va­ralačke in­ci­den­te mi če­ka­mo hoće li, iz­no­va i opet, nešto bles­nu­ti kao mi­sao, kao pro­vo­ka­ci­ja, kao dru­go. Ste­van Pešić i Modrag Sta­ni­savl­je­vić iza onog, ta­mo ne­kog obla­ka do­vi­ku­ju nam i opo­m­in­ju nas da je vre­me svi­k­nu­te pro­sečno­s­ti dav­no za na­ma. Val­jda će ih ne­ko i ču­ti.
Naža­lost, čak ni u par­afra­zi ra­nog Crn­jans­kog, ne da mi se da na­pišem: lut­ka­ra ima, tek­sto­va ne­ma. Jer, ima mašto­vi­tih st­va­rala­ca, ima do­mišl­jana, ima ra­de­ni­ka. Pred­sta­va - ne­ma!
Otu­da, na­jzad, i mo­ja za­pi­ta­no­st: da li po­zo­rišta za de­cu, si­ja­set obra­zov­no-va­spit­nih usta­no­va, vla­di­nih i nev­la­di­nih or­ga­ni­za­ci­ja ili društ­vo u ce­li­ni uopšte do­tiče zma­jo­vins­ka za­ko­rovl­jena le­di­na? Teš­ko da znam od­go­vor. Mu­cam, sve na­da­jući se da će se, ipak, do­go­di­ti ono eg­zi­pe­ri­jevs­ko žal­jen­je, po ko­me se suština ne da oči­ma sagle­da­ti.
O sr­cu, o mis­li je reč.

In­ter­vju za ča­so­pis "De­t­in­jst­vo"

Komentari

Dodaj Novi RSS

Dodaj komentar

Ime: Email:  bez obaveštenjasa obaveštenjem Websajt: Naslov:

Powered by !JoomlaComment 4.0 beta2