Pod uti­ca­jem Ok­to­bar­s­ke re­vo­lu­ci­je, Vla­di­mir Ma­ja­kovs­ki, u svo­joj „Na­red­bi ar­mi­ji um­et­no­s­ti", pod­s­tiče na os­va­jan­je gra­da. Od ta­da po­zo­riš­ne avan­gar­de sle­di­le su taj po­ziv, nas­to­jeći da po­be­gnu iz zat­vor­e­nog pro­sto­ra ita­li­jans­ke sce­ne, poth­ran­ju­jući tim bekstvom isto­vre­me­no i na­du u po­ve­zi­van­je um­et­no­s­ti sa ži­vo­tom. Iz­van sce­ne, grad se či­ni kao obećana zeml­ja, neistraže­ni i ne­dir­nu­ti pro­stor; iz­vor ve­li­kih uz­buđen­ja ko­ja, pruža­jući mo­gućno­st za per­cep­ci­ju dru­gači­ju od one u ustal­je­nim us­lo­vi­ma po­zo­riš­nih sa­la, ot­va­ra­ju ši­ro­ki pro­stor za st­va­ran­je um­et­nič­kog de­la.

SCENS­KA BA­J­KA I NJE­NE OD­LI­KE

Rad se ba­vi stu­di­jom Mi­li­vo­ja Mlađe­no­vića Scens­ke ba­jke Aleksan­dra Po­po­vića. Pred­met Mlađe­no­viće­ve ana­li­ze su tri Po­po­viće­ve „scens­ke ba­jke" nas­ta­le po poz­na­tim pred­loš­ci­ma: Cr­ven­ka­pi, Sneža­ni i se­dam pa­tul­ja­ka i Pe­pel­ju­zi. Rad uka­zu­je na Mlađe­no­vićev ana­li­tički me­tod, nje­go­vu zao­ku­plje­no­st žan­ro­vi­ma i međuž­an­rovs­kim od­no­si­ma, drams­kom struk­tu­rom i značenji­ma Po­po­viće­vih tek­sto­va.

SAŽE­TAK: Rad ce ba­vi drams­kim tek­sto­vi­ma Ste­vana Pešića, njiho­vom sud­bi­nom u po­zo­rišti­ma za de­cu, po­seb­no oni­ma igra­nim u lut­kars­kim po­zo­rišti­ma. Istražu­je se ono što či­ni Pešiće­ve tek­sto­ve priv­lač­nim i po­dat­nim za krea­tiv­nu lut­kars­ku ani­ma­ci­ju. Tea­tro­grafs­ki se zbi­ra­ju po­da­ci o pred­sta­va­ma po Pešiće­vim tek­sto­vi­ma, njiho­vim au­to­ri­ma i na­gra­da­ma ko­je su do­bi­le na po­zo­riš­nim fes­ti­va­li­ma.